ВЕРУЈ ПРВО – Ненад БЛАГОЈЕВИЋ


veruj prvo

Народ  је  утихнуо,  тешко  му  је.  Времена    у    којем  ове  генерације  треба  да  преживе  свакако  се  могу  звати,  али  сигурно  нису  ни  лака  ни  праведна.  У  временима  овим  не  постоји  искреност,  рачунати  на  пријатеље  било  би  лепо  али  они  су  у  западној  цивилизацији  давно  изгубљен  појам.  Појам  пријатеља  замењен  је  новим  појмом,  и  он  се  сада  зове  интерес.  У  том  свету  док  има  интереса  постоји  могућност  преговора.  Када  један  од  преговарача  довољно  оснажи,  он  више  и  не  преговара:  он  свој  интерес  наметне  или  вас  једноставно  уцени.

Нормално  је  да  Срби  не  желе  да  буду  део  тог  света,  који  се  уз  то  још  и    лицемерно  зове  „западна  демократија“.  Нормално  је  да  светосавац  жели  праведан  свет,  и  зато  поставља  себи  питање  шта  да  ради.  Одговор  је  једноставан:  веруј  прво.  Не  може  се  остварити  оно  у  шта  се  сумња,  сумња  увек  успорава  и  зауставља  ход.  Оно  у  шта  се  искрено  верује,  за  то  се  искрено  и  бори.  Искрена  борба  увек  доноси  напредак  и  коначну  победу.  Зато  Србине  веруј  прво.

Не  сме  се  сумњати  у  себе,  то  је  одлика  бескичмењака.  То  што  смо  дозволили  да  такви  испливају  на  површину  за  последицу  има  суноврат  којим  се  крећемо.  Они  су  разлог  зашто  сваког  јутра  са  страхом  слушамо  нове  вести,  плашећи  се  шта  ће  ново  да  нас  задеси.  Све  то  може  да  се  заустави,  али  Србине  веруј  прво.  Ако  ти  сам  у  себе  не  верујеш,  други  ти  сигурно  веру  неће  пружити.

ВЕРУЈТЕ  ПРВО

Прво  је:  сваки  нека  зна  шта  хоће!
О  маглу  копља  никад  се  не  ломе.
Слободе?  Добро!  Ал`  то  није  воће
Што  зрело  пада  у  шешир  ма  коме.
Верујте  прво!  И  стисните  пести,
Па  онда  трести,  трести!

Господин,  сељак,  богат  и  сирома`,
У  успех  борбе  верујте  –  и  доста.
И  ваша  снага  биће  снага  грома,
И  замршена  питања  сва  проста.
Верујте  прво,  и  стисните  пести,
Па  онда  трести,  трести!

Велика  дела  ишту  тврду  шију.
Зачеп`те  уста  мудрих  грошићара!
Дигните  срца!  Згаз`те  сумње  змију,
И  бор`те  се  за  успех  без  шићара.
Верујте  прво,  и  стисните  пести,
Па  онда  трести,  трести!

Вера  у  успех,  успеха  је  пола.
Слободе  прстен  ко  на  руци  носи,
Тај  већ  је  јачи  него  сила  хола,
И  церов  лист  му  већ  цвета  у  коси.
Верујте  прво,  и  стисните  пести,
Па  онда  трести,трести!

Ми  сви  сад  знамо:  хоћемо  слободе,
И  да  смо  своји  у  рођеној  кући;
И  пре  но  што  нам  мач  срца  прободе
О  вољу  нашу  он  ће  крто  пући!
Ми  верујемо!  И  стиснутих  пести,
Са  руку  наших  ланце  ћемо  стрести!

Вељко  Петровић  (1884-1967)

Успавао  се  Србин  мало,  па  су  се  непријатељи  острвили  на  њега,  мисле  да  га  могу  тако  успаваног  дотући.  Наравно  да  је  то  погрешно,  понижења  која  Запад  покушава  да  спроведе  заједно  са  квислинзима  српским  пробудиће  понос  уснулог  Србина.  Пробудиће  се  дух  ђедова,  онај  дух  витеза,  комите,  онај  дух  солунца.  Вратиће  Србин  веру  у  себе.  Неће  се  више  скривати  иза  речи  биће  боље  или  а  шта  ја  да  радим.  Наравно  да  ће  бити  боље  али  онда  када  се  искрено  верује  и  бори  за  то.

Понижења  која  су  му  наметнута  а  која  је  Србин  морао  да  истрпи  у  току  само  месец  дана,  превише  су  и  за  један  век.  Не  може  православни  хришћанин  да  гледа  како  му  веру  понижавају  хомосексуалци  под  окриљем  неких  нових  светских  стандарда.  Ако  су  у  том  свету  то  мерила  за  демократију  и  слободу  друштва,  слободно  могу  и  ту  демократију  и  такву  изопачену  слободу  да  задрже  за  себе.  Нико  Србина  не  може  да  убеди  да  је  нормално  да  се  на  српском  небу  појави  застава  српских  злотвора,  убица,  силоватеља,  застава  оних  који  представљају  најнакараднији  и  најпримитивнији  део  Европе.  А  када  се  то  догоди,    да  нико  не  одговара  за  своју  неспособност  којом  је  нанео  понижење  српском  народу.  Неприхватљиво  је  да  своју  неспособност  прикривају  и  правдају  тиме  што  су  ухапсили  Србе  који  су  поломили  излог  на  пекари.  А  нико  се  не  пита,  шта  је  са  тиме  што  је  њима  неко  згазио  достојанство.  Шта  ће  се  урадити  по  питању  тога  што  су  српском  народу  погазили  понос,    сломили  душу.  Нису  ваљда  по  стандардима  српских  издајника  и  излози  важнији  од  српског  народа.  Можда  су  ти  момци  само  доказ  да  у  Србији  још  има  оних  који  су  поносни,  оних  који  верују.

Објашњавају  нам  стално  шта  све  мора  да  се  уради,  себе  приказују  као  спасиоце,    ни  мало  се  не  стидећи  гордости  своје.  Пуна  су  им  уста  поштења,  а  ни  оно  основно  –  школу  нису  поштено  завршили.  Али  нико  нам  не  даје  објашњење  како  то  да  под  таквим  „идеалним“    властодршцима  штрајкују  полицајци.  Како  је  могуће  да  поред  толиког  њиховог  поштења  штрајкују  адвокати?  Да  ли  је  тачно  да  штрајкују  угоститељи,  таксисти,  студенти…?  За  просветаре  нам  и  не  треба  одговор  зашто  штрајкују:  кад  виде  ко  су  све  доктори  наука  и  ко  је  све  завршио  факултет,  чудно  је  што  уопште  и  долазе  на  посао.  А  можда  су  ово  само  они  пробуђени  Срби.  Срби  који  верују.

Можда  би  штрајковали  и  пензионери  да  нису  изгладнели  и  онемоћали,  па  једва  да  и  ходају  од  муке.  Ко  води  рачуна  о  томе  што  они  више  не  могу  да  преживе?  Чуо  сам  кад  им  је  премијер  меког  срца  објаснио  да  су  у  90тим  годинама  прошлог  века  живели  и  од  5  марака.  То  јесте  тачно  али  је  било  у  прошлом  веку.  А  и  када  се  већ  сећају  тога  нека  се  сете  колико  је  тада  коштало  брашно,  уље,  шећер,  струја,  да  ли  је  те  цене  диктирао  Запад  или  се  ипак  размишљало  како  да  људи  преживе.  Не  сећамо  се  да  је  тада  власт,  каква  год  да  је  била,  примењивала  закон  о  заплени  имовине  за  неплатише,  односно  оне  који  и  немају  од  чега  да  плате.  А  данас  ако  не  платите  струју  биће  вам  заплењена  имовина.  Важно  је  да  су  од  заплене  изузети  кућни  љубимци:  па  нисте  ваљда  помислили  да  ће  држава  да  их  храни.  Њих  остављају  пензионерима  да  без    средстава  за  живот  и  без  струје  цркну  заједно  од  глади  или  хладноће  –  свеједно  је.

Наравно,  да  би  нам  одузели  сваку  наду  у  боље  сутра  не  труде  се  само  наши  политичари:  за  то  је  у  великој  мери  ту,  како  нам  власт  објашњава,  „пријатељски“  Запад.  Тако  да  смо  ових  дана  сазнали  да  се  МОК  спрема  да  и  званично  прими  тзв.  Косово  као  независну  државу  у  своје  чланство.  Да  не  би  живели  у    лажној    нади  потрудио  се  и  амерички  сенатор  Крис  Марфи  својом  изјавом:    „У  случају  да  Србија  настави  са  реализацијом  пројекта  ЈУЖНИ  ТОК  супротно  захтевима  ЕУ,  то  би  утицало  и  на  односе  са  Вашингтоном“.  А  затим  цинично  додао  да  Путинова  посета  не  утиче  на  односе  Србије  и  Америке,  јер  је  руски  председник  отишао  разочаран  не  успевши  да  потпише  споразум  о  наставку  изградње  гасовода  ЈУЖНИ  ТОК.

Делује  као  ружан  сан  да  особа  која  би  у  свакој  нормалној  држави  била  проглашена  особом  нон  грата  и  ухапшена  при  било  каквој  помисли,  а  камоли  приближавању  граници,  најављује  се  као  гост  премијера  за  10.новембар.  Наравно  када  не  покажете  понос  онда  непријатељ  нема  границе,  па  тако  поменути  Рама  тражи  и  да  му  се  уруче  кључеви  српске  престонице.  Овакав  захтев  је  ваљда  смислио  гледајући  досадашње  понашање  премијера  меког  срца,  а  водећи  се  презименом  градоначелника  Београда  Синише,  оног  што  је  предводио  геј  параду.  Али  то  што  је  градоначелник  мали  не  значи  да  су  Срби  такви.

Не  сме  се  у  држави  која  држи  до  себе  и  која  зна  да  је  војска  њен  понос  дозволити  да  се  на  бини  налазе  они  генерали  који  су  издали  своју  Отаџбину.  Каква  је  порука  младим  официрима  када  се  међу  главним  званицама  налази  Момчило  Перишић,  бивши  генерал  који  је  ухваћен  у  издаји  своје  Отаџбине.  Па  он  је  својим  присуством  такву  параду  части  обесчастио.

И  док  делује  да  понижењима  нема  краја,  Србин  само  треба  да  зна  да  не  може  баш  све  да  се  избрише.  Тако  у  аустријском  граду  Фелдену  стоји  табла  са  натписом:  „Довде  су  стигли  Турци,  а  онда  су  их  овде  зауставили  Срби“.  Можда  би  Аустријанци  хтели  то  да  забораве,  можда  то  Европи  смета,  али  то  је  истина.  Шта  је  истина  схватили  су  и  хрватски  историчари  на  челу  са  доктором  Твртком  Јаковином.  Та  сазнања  су  им  помогла  да  реално  сагледају  истину,  признајући  да  их  не  би  било  да  их  Срби  нису  спасли  1918.  Да  се  Хрватима  може  звати  оно  мало  народа  из  Загреба  и  око  Загорја  а  да  су  становници  Далмације,  Славоније,  Лике  и    БИХ  покатоличени  Срби.  Зато  народе  мој  светосавски,  веруј:  ако  смо  могли  да  спасавамо  Европу,  ако  смо  спасли  Хрвате,  себе  увек  можемо  да  спасемо.

Наша  снага  је  у  нашој  души,  завиримо  у  њу,  верујмо  у  себе,  вратимо  се  светосавским  вредностима.  Не  очекујмо  помоћ  од  горих  од  себе.  Не  очекујмо  правду  од  оних  којима  је  душа  давно  изгубљена.  Не  можемо  да  се  жалимо  на  живот  ако  ништа  не  покушавамо.  Не  можемо  да  нешто  очекујемо  ако  у  то  сами  не  верујемо.  Намерно  су  те  убеђивали  да  нема  наде,  знају  они  да  ако  Србин  крене  нико  му  не  може  одузети  будућност.  Зато    Србине  прво  веруј,  а  онда  се  и  бори  за  оно  у  шта  верујеш.  Када  се  бориш  за  оно  у  шта  верујеш,  зауставићеш  непријатеље  као  што  си  и  Турке  у  Фелдену,  спасићеш  будућност  своју  као  што  си  спасао  и  Хрвате  1918.

Извор: ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ http://srb.fondsk.ru/news/2014/10/26/verui-prvo.html