Поуке старца Порфирија Кавсокаливита


Starac Porfirije Kavsokalivita

Старац Порфирије је један од највећих духовника у другој половини 20. века, не само у Грчкој, него у читавом православном свету. Дела старца Порфирија су преведена и на српски језик. Упокојио се деведесетих година прошлог века, оставивши иза себе богоугодна дела, мноштво душекорисних поука и много духовне деце.

Молимо Бога да се Његова воља испуни у нашем животу

Наше молитве не бивају услишене зато што нисмо достојни. Човек мора постати достојан да би се молио. Ми нисмо достојни зато што не љубимо свога ближњега као самога себе. Шта говори сам Христос? Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и тамо се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави тамо дар свој пред жртвеником, и пођи те се помири најпре с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). Пре него што приступиш молитви, иди и помири се с братом својим, замоли за опроштај да би постао достојан. Ако се то не догоди, нећеш моћи да се молиш. Ако си недостојан, нећеш моћи ништа да учиниш. Када све доведеш у ред и припремиш се, онда идеш и приносиш дар свој.
Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. Ако немате новца, дајте макар чашу воде. И знајте да што се више освећујете, то више бивају услишене ваше молитве.
Не присиљавајмо молитвом Бога. Не молимо од Бога да нас избави од свега и свачега, од болести и томе слично, или да реши наше проблеме. Него молимо од Њега снагу и чврстину да поднесемо све. Као што Он с добротом куца на врата наше душе, тако и ми добродушно молимо оно што хоћемо. Ако Господ не одговара, престанимо да за то молимо. Ако нам Бог не даје оно што тако упорно молимо, онда Он за то има свој разлог. Бог такође има Своје „тајне“. Ако верујемо у Његов добар промисао, ако верујемо у то да је Њему познато апсолутно све у нашем животу и да увек хоће добро, зашто се не поуздамо у Њега? Молимо се једноставно и мирно, без страсти и насиља. Знамо да је прошлост, садашњост, будућност, да је све то познато, обнажено и откривено пред Богом. Као што каже апостол Павле: „Нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога пред којим ћемо одговарати“ (Јевр. 4, 13). Не изнуђујмо ништа. Такав напор наноси штету, а не добро. Не тежимо да добијемо оно што желимо, него препустимо то вољи Божијој. Јер што више жудимо за нечим, оно се све више удаљава од нас. Дакле, неопходни су стрпљење, вера и мир. Ако и заборавимо на то, Господ не заборавља никада, и ако је то на корист, Он ће нам дати оно што нам је потребно и када нам је потребно.
У молитви тражимо само спасење наше душе. Зар није рекао Господ: „Иштите најпре Царство Божије… и оно ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33; Лк. 12, 31)? Лако, изузетно лако нам Христос може дати оно што хоћемо. Погледајте тајне. Тајна се нипошто не састоји у томе да се непрестано има на уму тражење нечег конкретног. Тајна је у томе да човек некористољубиво моли своје сједињење с Христом, не говорећи „Дај ми ово или оно…“ Довољно је рећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Бог нема потребе да сазнаје од нас шта нам је потребно. Он све то зна неупоредиво боље од нас самих, и даје нам Своју љубав. Задатак се састоји у томе да се на ту љубав одговори молитвом и чувањем Његових заповести. Молимо да се испуни воља Божија. То је најкорисније и најбезбедније за нас и за оне за које се молимо. Христос ће нам све дати у изобиљу. Када постоји макар и најмањи егоизам, нема ничега.
Да би Христос открио Себе унутар нас, наше срце мора бити чисто.

Из књиге „Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе

Опраштајте људима 

Опраштање људима који су нам нанели штету, старац Порфирије је сматрао основом духовног подвига. Често је понављао речи молитве: „Да опроштено буде најпре онима који ме ожалостише“. У исповести је нарочит значај придавао том духовном греху, односно навади да памтимо зло које нам је неко учинио и да му узвраћамо злом, или горчином, или непријатељством. Желео је да наше душе буду трпељиве и незлопамтиве, пуне спремности на опроштај, и пуне љубави.

Како мисионарити

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо − речи или књиге − без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.
У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији, и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича… Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете „Изрекао си лаж!“ шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте ово чинили, треба да постанете свети.

Љубав је изнад свега 

Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо − молитва, савет, опомена − све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог који осећа да ли га волимо или не волимо, и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.

Злобу других треба да осећамо као болест

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни, осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).

Извор: Православни апологета

Геополитика бр. 48, јануар 2012.