ПАРАДЕ ГРЕХА ВАНЗАВЕТНИМ СТРАНПУТИЦАМА


gej parada u Beogradu 27 jun 0002

Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби
(Јеремија 31:29)

          Пре двадесетак дана Србија је претрпела једно од највећих понижења у својој новијој историји. Иако само једно у предугом ланцу понижења широког тематског и садржинског распона, који већ деценију и по дефилује средишњим делом србског духовно-културног простора, притом чак ни прво на задату тему и са задатим типом сценарија, оно ипак даје посебан повод да себи поставимо једно важно питање. Важно, колико и тешко. Ако овај србски нараштај не пронађе ваљан одговор на то питање, неизвесно је да ли ће и када поменути ланац понижења, којем ће се засигурно већ у блиској будућности придодати нови беочузи, бити прекинут.

          О самој тзв. паради поноса коју је евроунијатска влада Републике Србије уприличила својим грађанима много је писано и говорено на православним и патриотским web порталима, блоговима и осталим местима cyber војевања. У приличној мери и на класичним електронским медијима, са или без „националне“ фреквенције. Додавати нешто већ испричаним причама и раније установљеним дискурсима било би уистину излишно. Није потребно много проницљивости да се једним post festum промишљањем на тему геј параде закључи да, у свеколикој медијско-информатичкој гунгули у вези ње насталој, једно питање нико није поставио, а камоли покушао да на њега да какав-такав одговор. А оно гласи: Како смо уопште, као народ и држава, дошли до геј параде као јавног скупа који се, по сваку цену, мора одржати?

beograd_gej_parada_10.10.2010.

          Целовит и конзистентан одговор на то питање заправо би представљао сиже једног интердисциплинарног огледа, који би захтевао ангажовање већег броја стручних, у хришћанској вери и националној традицији утемељених личности. Ипак, можда је и без тако озбиљног подухвата могуће исцртати оријентире који омогућавају трагање за одговором на то питање. Ако смо људи вере, живе вере у Бога Живог и Истинитог, не сметнувши с’ ума недовољство сопствених снага са којега непрестано молимо Бога за помоћ у одгонетању кодова егзистенцијалне драме човека и савременог света, најзначајније оријентире препознаћемо у области духовности. Трагање првенствено у областима друштвене теорије, материјалне културе, економије и другим потрагу за траженим одговором лако може да одведе у погрешном правцу. У истом смислу, и хронолошки критеријум који би полазио од одавно препознатих појава из наведених области, нпр. распад система вредности титоистичке епохе деведесетих година прошлог века, убрзано престројавање друштва на неолибералној парадигми и сл. такође би довео до избора метода и средстава трагања који промашују мету. Стога, заронимо дубље и молимо Господа да се несаблажњени загледамо у поноре нашег духовног посрнућа.

          Многи србски великани (заветног, светосавског) духа и пера у последња два века указивали су на одступање Србског народа од његовог Богопромисаоног Историјског пута, Крстоносног пута који су пропутили наши свети преци. Њихови созерцатељни увиди, различити по исказима због различитих им од Бога дарованих таланата, говоре о истом предмету. Све те различите увиде на најбољи начин синтетизовао је св. Владика Николај Србски. Тако, у свом познатом делу „Србски народ као Теодул“, он почетак србског одступања од Завета препознаје у времену пред крај владавине кнеза Михајла Обреновића када, по његовим речима: „синови српских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколико векова жишцима филозофског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине у интелектуалне партије. Синови српских сељака отишли су на Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се завађени и поцепани у таборе око тог питања. … Синови српских сељака хаџијали су на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани.“ Богоумудрени наш Свети владика препознао је ломну тачку нашег Историјског пута, тачку од које се јасно препознају наше ванзаветне странпутице. Јер, ако је до тог времена испадање из целине Светосавског завета била „привилегија“ дела припадника малобројне интелектуалне елите и трговачко-земљопоседничке касте формиране у србским замљама под угарском, млетачком и ином туђинском влашћу (док је већина народа била одана Завету), од времена на које указује Свети владика Николај Србски одступништво од Завета добија на замаху. Формално остајући у православној хришћанској вери, припадници „више класе народа нашега“ је својим животом нису сведочили. Упали су у замку коју је Кнез овога света од искона припремио неутврђенима у вери, нашаптавањем типа: „одступи од Свете вере и Завета Отаца у некој (наизглед) малој ствари, па то и онако сви око тебе раде, није то ништа. Бог ће ти опростити, јер си му верни слуга у свему осталом … “. Далеко од породичног и завичајног окриља, у којем се у одсуству државне/отачаствене власти са Божијим благословом неговао хришћански живот и заветна национална свест, у инославној средини опчињени њеним материјалним богатством, световним знањима и идејом свеопштег прогреса, убрзано је слабио имунитет на грех нововековне србске елите.

          На удару се нашло све оно свето и честито у србском човеку што се од колевке у њега полагало из пребогате ризнице предачког наслеђа у породичној задрузи и парохијској заједници као пројави Живе Цркве. Напуштање појединих делова правила поста и припреме за свето причешће – чаша вина или парче меса кад му време није, празни разговори и необуздан смех у време предвиђено за молитвену усредсређеност, злопамћење наместо праштања ближњем – од ретких појава које узнемиравају православну савест постепено постају поступци на које се и не обраћа пажња. Свето Писмо и дела Светих Отаца уступају пред делима световне књижевности, у којима нема подстицаја на духовни живот, већ се понегде и до разузданости разиграва машта аутора, позивајући читаоца да се тој игри придружи лишавајући своју душу животворног духовног пића. Уместо часних икона и светих сасуда њихове квартире и домове све више почињу да красе портрети личности из високог друштва и разна друга сликарска, вајарска и остала уметничка остварења настала у тада актуелним жанровским обрасцима, потонулим у плотско. Једна за другом, падале су ограде које одвајају живот у Христу од живота у духу овога света.

          На чему се заснива душегубност једног оваквог процеса? Један од најбољих одговора на то питање дао је Свети Јустин Ћелијски у једној од својих беседа, у којој је указао да је за духовно здрав живот од кључног значаја проблем непокајаности, а не величине греха. Ево његових громовитих, опомињућих речи на ту тему: „Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу … Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха… Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи (Лк 15, 10).“ Ето какав ужасан превид начини човек када, удаљујући се од светотајинског живота, доживи да у њему ослаби дар разликовања духова (1 Кор 12,10). Он неосетно ступа на душегубни пут, премеравајући својим огреховљеним разумом свој грех, а не марећи за покајање! Не сећајући се речи Христових из приче о повереном благу Добри и верни слуго, у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог (Мт 25, 23), он не сагледава да га неверност у малом не може довести до верности у великом, већ до духовног стања „злог и лењог слуге“ коме, ако се не покаје, следује да буде бачен „у таму најмрачнију“ (према Мт 25, 30), где ће бити „плач и шкргут зуба“ (исто).

gej parada u Beogradu 27 jun 0003

         На оваквом анти-духовном принципу, падајући у вртлог греховног живота због чешћих одлазака или дужег боравка на Западу, србски скоројевић, почев од 60-их година 19. века, постаје пропагатор истог таквог живота у Србији тек ослобођеној отоманског „телесног“ јарма, а већ на путу упрезања у западни (анти-)духовни јарам. У заједници из које је потекао он је личност која даје пример, посебно младима и људима без дела животног искуства које се стиче странствовањем. Мало по мало, пред младим људима однегованим у патријархалној средини, подастире се читава лепеза схватања и навика у потпуном несагласју са мерилима и вредностима матичне средине. Због подложности нововековног човека „оплемењивању греха“, односно њихове „фасцинације грехом“, по речима блажене успомене старца Пајсија Светогорца, млади људи постају следбеници тих греховних схватања и навика. Из нараштаја у нараштај, тај процес добија страховито убрзање. Оно што је за очеве била саблазан, за синове постаје ствар која се подноси, а за синове синова то је већ нешто уобичајено. Тако смо, од нехајног спорадичног нарушавања правила поста, преко успостављања „сопственог“ правила (важно је да се пости „толико и толико“ пред Божић и Васкрс), дошли до напуштања поста као нечег примитивног и заосталог, чега се држе само верски затуцани. Од лепе књижевности лишене хришћанских мотива, али подложне ригорозној контроли на нормама грађанског реда и пристојности, преко инцидентних литерарних дела испрва забрањиваних, а потом прихватаних, у којима се ограде друштвених норми селективно пробијају, до дела написаних у последњих неколико деценија препуних вулгарности, насиља и многих других саблазни. Од пристојних уметничких слика и фотографија, преко оних које прикривено подстичу похоту очију и гордост живљења“ (1 Јов 2, 16), до фотографија и постера обнажених жена на зидовима наместо часних икона, и језивих мултимедијалних „перформанса“ са доминацијом визуелног елемента из последњих пар деценија, који у душу уносе смртоносан отров… О свему овоме могло би се надуго причати и писати; у различитим гранама народног живота препознати бројне појаве и закономерност њиховог развоја, и различите форме њиховог испољавања, у историјским распонима широким најмање један век. И у свима њима препознати једно преовлађујуће начело: афирмација греха. Афирмација греха до укидања његовог схватања као свеоруђа ђавола и „једине неприродности у природи и космосу“, како је говорио Свети Јустин Ћелијски и његовог проглашавања за природност. А све те различите србске историјске путање греховног вртлога збирним именом можемо назвати ванзаветним странпутицама, на којима се одвију својеврсне параде греха.

gradfiti-gej-parada-1348492894-211848

          У контексту таквог сагледавања србских историјских распућа, и појава параде содомита и филосодомитства, сатанском подвалом прозвана парадом поноса, добија своје извориште. Тако се приближавамо одговору на питање типа „Како смо дошли до…(те појаве)?“. Дакле, не ради се ни о каквој елементарној непогоди на пољу друштваног живота, већ о удару који је дошао са положаја које су одавно заузели вољни или невољни следбеници архинепријатеља људског рода. Тај удар је дошао после низа претходећих, који су дојездили неком од србских ванзаветних странпутица. Прво је у душама духовних потомака Светог Саве, један по један грех налазио своју јазбину. Умноживши се и ојачавши, они би напуштали јазбине, освајали све више и више душевног пространства – унутрашњег пространства човековог бића, по којем би повремено изводили своје параде. Оно што се збива у души појединог човека, протоком времена стиче свој верни одраз и у души народној: на крају процеса-близанца оног који се одвија у „унутрашњем човеку“ (чије је устројство на изузетан начин описао Свети Димитрије Ростовски) „оплемењени“ грех ступа на спољашњи простор народног живота. Крај тог процеса је непрепознавање греха као таквог ни када је човеку пред очима, као што је то случај сада са нама, који смо у безаконовању надмашили све претходне србске нараштаје.

          Примера за то у нашој свакодневици је много. Довољно је да погледамо само насловне стране штампаних медија, дневних и периодичних. Ако их поређамо једну до друге, и са духовном пажњом посматрамо настали призор, добићемо једну претходницу геј параде: дефиле вулгарних, увредљивих речи и још вулгарнијих слика. Ако са истим подстицајем и пажњом узмемо даљински управљач телевизора, и мењамо канале, добићемо једну сличну параду, само што уместо непокретних дефилују покретне слике, а уместо писаних изговорене речи. Ако живимо у неком од већих урбаних центара, када при кретању централним градским улицама покушамо усредсређеним погледом да обухватимо излоге продавница, продајне штандове, рекламне паное, билборде и остале најуочљивије објекте, опет ћемо добити једно греховно парадирање. Али, ништа од тога ми заправо нећемо видети. Зашто? Зато што нам је, обремењеним свакодневним бригама, и удаљеним од живоносних извора нашег националног бића, драстично ослабио духовни вид и отупео морални осећај. Бунимо се, неко за себе и у себи, а неко организовано и гласно против једне параде, а против њених претходница не само да се не бунимо, него их више и не примећујемо.

gej parada u Beogradu 27 jun 0004

          Крајње је време да се из духовне дезоријентисаности, која код неких од нас сеже до унинија, отргнемо и добро уочимо све ломне тачке нашег Историјског пута, почетака наших ванзаветних странпутица. Да ли је на видику још једна таква и шта нам следи по њеном пројављивању? У најодвратнијој сцени недавно одржане геј параде, уприличеној на самом крају програма, један од њених организатора, наочиглед свих присутних, пољубио се („филмски“) са својим љубавником и притом изјавио „ … видите да ништа није страшно“. Сигурно је од самог чина љубљења погубнија речана изјава. Јер, она потенцијално домаша много даље од времена одвијања сцене на коју се односи. Она прети да постане једна од оних „сублималних“ порука које, иако на вербалном нивоу изазивају отпор, медијски вешто пласиране померају границе прихватљивог дубоко у простор неприхватљивог (чак и душевно здравим и искрено верујућим људима). Оштра реакција у јавности на ту поруку очигледно је изостала. Значи ли то да ћемо се, низом таквих јавно изречених порука и пратећих игроказа, за не много времена обрести у ситуацији да „окупационо стање“ главног града, обезбеђено хиљадама припадника војних и полицијских структура, неће бити неопходно да би геј параду било могуће одржати? Да ће бити могуће оно што сада није: да крштене душе немоћно окрећу главу или чак тупо гледају саблажњиву поворку, потискујући дубоко у себе осећај понижења?

          Господ нам, по Своме Промислу, разним начинима, шаље опомене. Једна од најснажнијих и најдиректнијих стигла нам је маја месеца ове године у виду катастрофалних поплава и клизишта широм Србије и Републике Српске. Колико озбиљно смо је разумели и шта смо с њом у вези учинили? На ово питање лако је дати одговор, на жалост нимало охрабрујући. Посебно ако имамо на уму стихове „Небеске Литургије“ Св. владике Николаја, од 8. строфе (од „Заблисташе муње и громови, надуше се гарави облаци … “) све до 12-те („Тада Господ кризу попустио. Пуна земља свакога обиља … “), у којима се понавља опомињућа секвенца:

„Закукаше Срби у невољи,
Ал’ се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.“

Да ли се приближило време на које Свети србски владика тајновидац указује у 13. строфи свог чувеног богословско-поетског остварења („Тад сатану Господ одријешио … “)? Због сопствене греховне обремењености далеко смо од могућности да созерцавамо одговор на то питање. Али, не будимо далеко од молитве, поста и свеколиког светотајинско-световрлинског живота, без којег не можемо бити истински Срби Светосавци = Христови Срби.

          Без уклањања од ванзаветних странпутица, обнављања здравог духовног живота на темељима које су поставили наши свети преци на челу са Светим Савом, нема оздрављења, обнове и напредовања ни у култури, ни у привреди, ни у простору јавне речи, ни у било којој другој области народног и друштвеног живота. Само таквом методологијом можемо одагнати и велике јавне саблазни које, с времена на време, као јака грозница протресају тело нашега народа. Притом, имајмо на уму следеће речи којима нас учи Свето Писмо: „Весели се младићу у младости твојој, и да окуша срце твоје радости у данима младости твоје, и иди путем срца твога и по виђењу очију твојих: само знај, да ће те за све то Бог довести на суд. И удаљи тугу од срца свога, и уклањај зло од тела свога… и памти Саздатеља твога у данима младости твоје“ (Прем. 11:9-12:1).

С љубављу у Господа,
Братство Светог краља Милутина – Шабац