Епископ Аверкије Џорданвилски: СВЕТА РЕВНОСТ


Averkije Džordanvilski

 

Дођох да бацим огањ на земљу;

И како бих желео да се већ запалио.

(Лк. 12,49)

По јасном учењу речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте  огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену „хришћани“: они само имају име да су живи , а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: „Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја на земљи, као што је на небу!

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога – мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим ‘свакако жарко жели да и други славе Бога тако као и он, те стога не може да равнодушно подноси да се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или да се светиња извргава руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свога, спреман је да несебично, не марећи ни за живот свој, све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Живи и необично снажан пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији – пламени Илија, чија је душа туговала видевши богоодступништво свога народа, предвођеног нечастивим царем Ахавом, који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама – не једном је клицао он, изражавајући свој бол: јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; ја остадох сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10)

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.

Иста та света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове, после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.

Силом такве ревности св. Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његове војнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).

А да је заиста у питању била света ревност, угодна Богу, посведочено је било тако што св. пророк Илија није умро обичном смрћу него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истински ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2,10-12).

Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је све показао свом верном служитељу – да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом ни у јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).

Ето зашто је Господ – кад су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући св пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим – запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечји не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).

Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе, да кротост и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не уступа пред злом које нагло подиже главу, него да му ваља бити непомирљивим према злу, борити се против њега свим доступним средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говедаи овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста и света ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Nikolaj Miriklijski

 

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу, прославио су у историји Цркве велики светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо шестог децембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог?

Не само, хришћани, но и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог православног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: „Никола Милостиви“, тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас смућује; веродостојност тог поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању, свети Николај је учестовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице – Сина Божијег. Свети Николај није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег – пред целим Сабором га је „ошамарио“ тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља, одбацивши пресуду.

Наводећи овај тако сликовит пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био свети Николај. Но ово свакако треба све да нас убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара  у непријатеље Његове: то је – издаја Бога, без обзира на све добре разлоге којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!

Интересантно је приметити како се поступак светог Николаја не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену „хришћанску љубав“, који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име „свеопштег мира“ и „свеопштег уједињења“ – парола које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Николај био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је стога морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато што код савремених људи, чак и код оних који се називају „хришћанима“ нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског духовног живота – живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиним сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псеудохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презирани и гоњени, као „тешки људи“, „нетрпељиви фанатици“, „људи који заостају за временом“.

Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко остаје са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог: антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи млади гнушају као „фанатизма“.

Но тада не треба сметнути с ума да постоји и ревност не по разуму – она ревност, која је обезвређена услед одсуства веома важне хришћанске врлине – расуђивања, и зато уместо користи може да донесе штету.

А постоји, такође, и умишљена, лажна ревност испод чије се маске скрива кључање греховних страсти – пре свих гордости, властољубља, частољубља, као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас, нажалост, наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији се предводници и покретачи често прикривају неким идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.

Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешно и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са антихристом?

Време је близу! (Откр. 22,10) – упозоравали су нас хришћане још свети Апостоли. А ако је било „близу“ још тада, у апостолско доба, колико нам је онда још било ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима но и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи, уз помоћ лукавих изговора као што су „свеопшти мир“ и „благостање“, а нарочито је важно – да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих , чак иако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.

Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи – управо за њу морамо да се припремимо!

Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.

Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и  ниси ни студен и врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16).

Зато ревнуј и покај се! (3,19)