О СНОВИЂЕЊИМА – Свети Игњатије Брјанчанинов


Ради усковитлавања и озлеђивања душа људских демони прибегавају сновиђењима; исто тако и сами неискусни монаси, обраћајући пажњу на своје снове, наносе себи штету, и из тога разлога овде је неопходно понудити одређење значења сновиђења за човека чија природа још није обновљена Духом Светим. За време сна стање човека који спава Бог је устројио тако да се читав човек налази у потпуном одмарању. То одмарање толико је потпуно да човек за време сна губи свест о своме постојању, доспева у стање самозаборава. За време сна свака активност везана за рад и која се изводи хотимично, под управом разума и воље, прекида се: остаје само она активност која је неопходна за постојање и не може се од њега одвојити. У телу крв наставља своје кретање, желудац вари храну, плућа обављају процес дисања, кожа пропушта испарења; у души настављају да се множе мисли, маштарије и осећања, али не у зависности од разума и хтења, него по бесвесном деловању природе. Такве маштарије, праћене мишљењем и осетима њима својственим, чине сновиђење. Често је оно чудно, пошто не припада систему хотимичних и намерних маштања и размишљања човекових, него се јавља по законима и захтевима природе, по сопственом хтењу и нарави.

Понекад сновиђење на себи носи невезани печат вољних размишљања и маштања, а понекад је оно последица наравственог настројења. На тај начин сновиђење, само по себи, не може и не сме имати никакво значење. Смешна је и потпуно нелогична жеља појединаца да у бунилу својих сновиђења виде предсказање сопствене будућности или будућности других, или било какав смисао. Како да буде оно за чије постојање нема никаквог разлога? Демони, имајући приступ душама нашим за време док смо будни, имају га и док спавамо. И за време сна они нас искушавају грехом, уплићући своје маштарије у наше. Такође, запазе ли да обраћамо пажњу на снове, они настоје да сновима нашим придају занимљивост, те да у нама изазову већу пажњу према тим бесмислицама, да постепено у нама изграде поверење према њима. Такво поверење увек је повезано са самомњењем, а самомњење наш умни поглед на нас саме чини лажним, због чега читава делатност наша постаје лишена исправности: а управо то је демонима и потребно! Онима који су поодмакли у самомњењу демони се почињу јављати у виду ангела светлости, у виду мученика и преподобних, па чак и у виду Мајке Божије и Самога Христа, хвалећи живљење њихово, обећавајући им венце небеске и тиме их узводећи на висину самомњења и гордости. Таква висина уједно је и погубна провалија. Ми морамо добро знати да у стању у коме се налазимо, а које још није обновљено благодаћу, нисмо способни да видимо другачија сновиђења изузев оних што их произведу бунило душе и нападаји демона. Као што се за време будног стања у нама стално и непрестано јављају помисли и маштарије из пале природе, или их доносе демони, тако и за време сна видимо само маштања по дејству пале природе и по дејству демона. Као што се утеха наша за време будности састоји од умиљења које се рађа од познања грехова својих, сећања на смрт и суд Божији – само што се те помисли у нама јављају од благодати Божије која пребива у нама, а која је у биће наше усађена светим крштењем, и доносе их Ангели Божији, саобразно нашем покајничком стању, тако нам и у сну, веома ретко, у крајњој нужди, Ангели Божији предочавају или крај живљења нашег, или муку адску, или страшни суд на самрти и после смрти. Од таквих сновиђења ми долазимо до страха Божијег, до умиљења, до плача над собом. Али таква се сновиђења подвижнику, па чак и очигледном, великом грешнику дају веома ретко, по особитом несазнајном промислу Божијем; а дају се веома ретко не због шкртости Божанске благодати према нама – не!, него из тог разлога што нас све што се са нама збива мимо уобичајеног поретка доводи до самомњења и поколебава у нама смирење, толико непоходно за спасење наше. Воља Божија, у чијем је испуњењу спасење човеково, у Светоме Писму изложена је тако јасно, тако снажно, тако подробно, да било какво потпомагање људскога спасења нарушавањем општег поретка постаје посве излишно и непотребно. Ономе мртвацу који је молио да буде васкрснут и послат браћи да би их упутио на прелазак са широког на тесни пут речено је: „Имају Мојсија и пророке: нека њих слушају“. Када се молилац успротивио: „Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“, добио је одговор: „Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити“ (Лк. 16, 27, 31). Искуство је показало да су многи који су се удостојили виђења митарстава, страшног суда и других загробних ужаса у сну били потресени тим виђењем на кратко време, да би затим подлегли расејаности, заборавили на оно што су видели и у немару проводили живот свој; насупрот томе, они који нису имали никаква виђења, али су се марљиво поучавали у закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, достигли духовни напредак и у радости, која се рађа од посведочености спасења, прешли из ове земаљске долине патње у блажену вечност. Свети Јован Лествичник о учешћу демона у монашким сновиђењима расуђује на следећи начин: „Када, напустивши ради Господа дом свој и домаће наше, из љубави према Богу себе предамо странствовању, тада демони, светећи се за ово, покушавају да нас смућују сновиђењима, приказујући нам сроднике наше како ридају, или умиру, или пате у затвореништву и због нас трпе искушења. Онај који верује сновима налик је на човека који трчи за својом сенком и покушава да је ухвати. Демони сујете у сновиђењима се претварају у пророке, погађајући будућност по препредености својој, и обзнањујући нам је, како бисмо, пошто се виђења обистине, доспели у стање недоумице и преузнели се помишљу, као да смо већ близу дара предсказивања. За оне који му верују, демон често бива пророк, а за оне који му не придају важност он је вазда лажа. Као дух, он види оно што се одвија у ваздушним пространствима, и, схвативши да неко умире, лакомисленом човеку обзнањује то у сну. Демони не знају ништа од онога што ће се збити у будућности по предсказању, у противном случају смрт би нам могли предсказивати и врачари. Демони узимају обличје ангела светлости, неретко и лик мученика, и у сновиђењима нам приказују наше општење са њима, а када се пробудимо изазивају у нама радост и преузношење. Нека ти ово буде показатељ преласти (демонске обмане). Свети Ангели показују нам муку, суд, смрт, због чега се, пробудивши се, испуњавамо трепетом и жалошћу. Почнемо ли се у сновиђењима покоравати демонима, они ће кренути да нам се изругују и у будном стању. Онај који верује сновиђењима потпуно је неискусан, а ко ниједном сну не верује уистину је мудрољубив. Веруј само оним сновима који ти обзнањују муку и суд; уколико те, међутим, због њих почне узнемиравати очајање, знај да су и ти снови од демона“ (Св. Јован Лествичник, Додатак уз Слово 3.). – Преподобни Касијан Римљанин приповеда за некаквог монаха, родом из Месопотамије, да је проводио веома усамљен и испоснички живот, али је пропао због прелашћености демонским сновиђењима. Наиме, увидевши да је тај монах мало пажње обраћао на свој духовни развој, него је свеукупну пажњу усмерио на телесни подвиг, придавши му, а сходно томе и себи самом, велику вредност, демони су му почели показивати таква сновиђења која су се по злобној препредености демонској обистињавала на делу. Када се монах утврдио у вери у сновиђења и поверењу према себи самом, ђаво му је у предивном сновиђењу показао Јудеје како се рајским блаженством наслађују и хришћане где се у адским мукама злопате. При томе је демон, разуме се, у обличју ангела или некаквог старозаветног праведника, посаветовао монаха да прихвати веру јудејску како би добио могућност да буде учесник у блаженствима Јудеја, што је он без икаквог оклевања и учинио (Слово о расуђивању. Добротољубље, део VI). – Ово што је речено довољно је да се љубљеној браћи нашој, данашњим монасима, објасни колико је неразумно обраћати пажњу на снове, а нарочито веровати им, и како страшна штета може настати од веровања у њих. Од обраћања пажње на сновиђења неизоставно се души прикрада веровање у њих, и зато је већ и сама таква пажња строго забрањена.

Природа, обновљена Духом Светим, влада се по потпуно другим законима него природа која је пала и која се све дубље заглибљује у своме паду. Владалац у обновљеном човеку јесте Дух Свети. „На таквима је просијала благодат Божанственог Духа“, казао је Преподобни Макарије Велики, „и настанила се у дубини ума њиховог: тако је Господ њима као душа“ (Слово 7, гл. 12). И у будном стању, и у сну они пребивају у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштарија. Њихове помисли и маштања, који се за време сна налазе изван управе разума и воље људске, и који у другим људима делују без учешћа свести, по захтевима природе, у таквима делују по руководству Духа, и сновиђења таквих људи имају духовно значење. Тако је правдени Јосиф у сну био научен тајни очовечења Бога Логоса; у сну му је било заповеђено да бежи у Египат и да се из њега врати (Мт., гл. 1 и 2). Сновиђења која Бог шаље носе у себи неоспорну убедљивост. Та је убедљивост схватљива Светима Божијим и недокучива за оне који се још налазе у борби са страстима.