О РЕВНОСТИ ДУШЕВНОЈ И ДУХОВНОЈ – Свети Игњатије Брјанчанинов


Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности, која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљења и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелашћености помислима демонским. Ваља се опомињати заповести Спаситељеве: „Зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7, 3-5). Шта је брвно? То је телесно мудровање, гломазно попут брвна, које одузима читаву способност и исправност сили видовној, што ју је Саздатељ подарио уму и срцу. Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар исправно судити ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божија веома тачно назвала лицемером. Хришћанин, по исцељењу своме Речју Божијом и Духом Божијим, задобија исправно гледање на своје душевно устројење и на душевно устројење ближњих. Телесно мудровање, које брвном удара ближњег склоног сагрешењима, увек га смућује, неретко и упропашћује, никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех. Насупрот томе, духовно мудровање делује искључиво на душевну слабост ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу се чинити потпуно неважни, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем – и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали немерљиво велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова.

starac duhovnik slika

Преподобни Пимен Велики приповеда како је неки монах, пошто се занео ревношћу, пао у овакво искушење: угледао је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио тај монах са помишљу која га је подстицала да заустави грешнике, да би их на крају, побеђен од ње, гурнуо ногом, узвикнувши: Та престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа (Алфабетни патерик). Преподобни ава Доротеј казује како је, док се он налазио у обитељи аве Серида, неки брат оклеветао другог брата, занет неразумном ревношћу, која је увек повезана са подозривошћу и сумњичењем и веома склона измишљању: окривио га је, наиме, да је рано изјутра из воћњака украо смокве и јео их. Пошто је игуман спровео истрагу, испоставило се да се оклеветани тога јутра није налазио у манастиру, него у једном оближњем насељу, куда га је послао економ, и да се у манастир вратио тек у време када се Света Литургија ближила крају (Поука девета Преподобног аве Доротеја). Ако желиш да будеш верни, ревносни син Цркве православне, постижи то испуњавањем заповести Еванђелских о поступању према ближњем. Немој се усуђивати да га излажеш обличењу! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуди се да га осуђујеш и прекореваш! То није дело вере, него неразумне ревности, самомњења, гордости. Запитали су Пимена Великог: шта је то вера? А Велики одговори: „Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости“ (Алфабетни Патерик), односно у смиравању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део II. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а сходно томе и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима. Препустимо суђење људима и разобличење људи онима на које је наложена обавеза да суде браћи својој и да управљају њима. „Онај ко има лажну ревност“, казује Свети Исаак Сиријски, „пати од велике слабости. О, човече, ти који мислиш да ревност своју окрећеш против туђих слабости, знај да си се одрекао здравља душе твоје! Потруди се са сваким старањем око здравља душе твоје. Желиш ли да немоћне исцелиш, знај да је болесницима потребније старање за њих него сурово обличење. Ти, међутим, не помажући другима, самог себе гураш у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један од облика премудрости, него се убраја у слабости душе, као обележје скудости (духовног) разума, обележје крајњег незнања. Почетак премудрости Божије јесу благост и кротост, које су својствене широкој и крепкој души, веома темељном начину мишљења, и које носе немоћи људске. „Ви јаки слабости слабих носите“, казује Писмо (Римљ. 15, 1), и: „Онога који упадне у какво сагрешење исправљајте духом кротости“ (Гал. 6, 1). Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога (Беседа 89.).

У другој беседи Преподобни Исаак казује: „Немој омрзнути грешника, јер смо сви ми грешни. Ако ти Бога ради устајеш противу грешника, пролиј сузе за њим. И зашто би га уопште мрзео? Омрзни грехе његове, а за њега се помоли, и тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао противу грешника, него се молио за њих. Ниси ли видео како је Он плакао над Јерусалимом? И ми у многим случајевима служимо ђаволу за поругу. Зашто мрзимо онога коме се изругује ђаво, када смо и ми сами предмет изругивања његовог? Зашто, о човече, грешника ненавидиш? Да ли зато што он није онако праведан као ти што си? Где је правда твоја, када у теби љубави нема? Због чега ниси за њим заплакао, него га одгониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, и (тим поводом) гневе се на њих, чине тако по незнању своме“ (Слово 90). Велика је невоља преузношење! Велика је невоља одбацивање смирења! Велика је невоља онакво душевно устројење и стање код кога монах, не будући позван или упитан, по властитој свести о својој достојности почиње да поучава, да обличава, да укорева ближње! Будући упитан, или се уклони да дадеш савет и изрекнеш своје мишљење, као онај који ништа не зна, или, у крајњој неопходности, кажи то са највећим опрезом и скромношћу, како не би себе ранио сујетом и гордошћу, а ближњега свога речју суровом и непромишљеном. Када те за труд твој у градини заповести Својих Бог удостоји да у души осетиш ревност Божију, тада ћеш јасно видети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиравање пред ближњима, на љубав према њима, милост и састрадање, као што је казао Свети Исаак Сиријски (Слово 38). Божанска ревност је огањ, али огањ који не распаљује крв! Он у њој гаси распаљеност и доводи у стање спокојства (Добротољубље, део I. Разговор Преподобног Максима Капсокаливита са Преподобним Григоријем Синаитом). Ревност телесног мудровања свагда је повезана са распаљивањем крви, са најездом многобројних помисли и маштарија.

Последице слепе и неуке ревности, уколико јој се ближњи успротиви, обично су негодовање, злопамтивост, осветољубивост у различитим облицима, а уколико се покори – сујетно задовољство собом, подстицање и умножење нашег високоумља и преузношења.