СТРЕС – дефиниција стреса и како се излечити, из угла православља


СТРЕС

Синдром стреса је стар колико и човечанство. Од Адамовог пада до данас он разара човекову личност.

freska Gospod Adam Eva Zmija

„А Господ викну Адама и рече му: Где си? А он рече, чух глас твој у врту па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.“ (1. Мој. 3; 9-10)

Адам у свом греху и грижи савести доживљава панику која у њему изазива стрес. С научног становишта, веома га је тешко објаснити и лечити. Његову суштину и узрок можемо схватити једино погледом кроз духовну призму а самим тим и начин његовог лечења. У историји човечанства једини који су неутралисали ту болест духа су православни подвижници, који су потпомогнути од горе (благодатним енергијама), водили борбу са својим највећим непријатељем – самољубљем (егом) које је срушило и Адама.

Пре пада, Адам је имао здрав и богоцентричан ум, а након пада, у њега и сва поколења, настањује се и помрачен – болестан ум, данас се он назива рацио – човекоцентричан ум или ум који размишља од себе а не по Богу. И у Цркви Христовој, покушава рацио себе прогласити за здрав – школством умудрен ум. Још онда, за такав ум Господ каже: „Посрамићу мудрост мудрих.“.

Рацио је узрок стреса, касније ћемо то разјаснити, али тај болесни ум који се сам себи клања убедивши себе да је у „истини“, спреман је на све како би се самооправдао и убедио оне који су му се потчинили да су у праву или да су на добром путу. Што је човек духовно болеснији рацио му више реагује на спољашње утицаје, повређује га и узнемирава све и свашта. Гнев се смењује са смехом, смех са тугом, плачом, страхом и незадовљством, незадовољство са депресијом, џангризавошћу и свим осталим емотивним стањима које нас бацају у стрес.

Емотивност као последица рациа је оболела љубав у човеку која се извитоперила у самољубље и самосажаљење. Зашто смо тужни, несрећни, немирни, празни, усамљени и ништа не може трајно да нас усрећи? Зато јер из самољубља тражимо од овог материјалног живота оно што он не може да нам пружи. Реч срећа није материјалне природе. Појам среће подразумева одређено духовно стање у човеку. Ако покушамо то стање да потхрањујемо било чим из овог света, тренутну радост ће убрзо заменити празнина и осећај несреће. И тако од жеље до жеље, од циља до циља, празнина у нама расте и редак је човек који није добио осећај бесмисла и жеље за самоубиством. У оваквом стању човек је спреман да трага за нечим што ће га трајно испунити, за водом од које неће ожеднети, нечим што ће у њему пребивати било да је богат или сиромах, било здрав или болестан, било да му се остварила нека жеља или не.

Која је то формула среће и да ли постоји, када више у нама неће бити емотивности која се завршава стресом, падом имунитета, болешћу и телесном и духовном, што нас одводи у болнице и психијатрије и баца у таблетоманију, алкохол, дрогу, бенсендине и све остале световне понуде за „смирење“, тј. бежање од самог себе. Да би смо заварали себе и друге, навлачимо маску „радости“ и „среће“, глумећи задовољство споља, док у нама (у души) влада пакао.

Када човек дође у такво стање треба да постави нов темељ, нов камен, и на њему почне све из почетка. Преведно, то значи да треба да допусти да богоцентрично – духовно знање замени то учење по човечијој философији тј. рациу. Душа у човеку оболева од разних болести што се манифестује нестабилношћу и одласком на психијатрију. Али психијатрија не лечи, она је установа коју су измислили рационалисти како би покушали да неутралишу шизофренију, немир, лудило и стрес. Нажалост, без успеха.

Антистрес формула постоји, објаснићемо како се примењује. Једина духовна и душевна болница је Црква Христова – Православна. Укратко ћемо описати пут и начин исцељења од страхова, несреће и немира у нама који нас  Ако нисмо православно крштени, „Једним крштењем за опроштење грехова…“ (Символ Православне вере), треба да примимо то крштење јер само тим једним и јединим крштењем душа бива ослобођена од прародитељског греха Адама и Еве, добија силе да узраста у уму Христовом и да се полако ослобађа ума човечијег, који је рацио. Након крштења и миропомазања, свештеник ће нас упутити како да се припремимо за Св. Тајну Причешћа.

За оне који не знају Св. Причешће је Света Тајна кроз коју човек у себе прима самог Господа Исуса Христа, прима Бога у себе који дејствује у нама, уразумљује нас изнутра, руководи и учи како да размишљамо и живимо. Крштењем и Св. Причешћем човек бива очишћен и од својих личних грехова који су у њему, тј. на његовој савести стајали и узнемиравали га, не дајући му мира ни ноћу ни дању. Човек се ослобађа свих негативних енергија које су над њим имале утицај и разорно деловале на његову душу и савест.

Многи од нас су крштени и чланови су Цркве али их је живот одвео странпутицом. Неки понекад и залазе у храм, упале свећу, мало одстоје на неком од богослужења, неки и редовно долазе, посте, причешћују се. Али многи не знају да се припреме за Св. Причест. О томе се данас у храмовима мало и говори. Свештенство више даје акценат на љубав, на тумачење Јеванђеља, на слово. Али ретки су који знају и говоре како доћи до љубави, како је задобити па и како сачувати. Јер љубав није нешто што свако у себи носи и има. Љубав је Бог, а Бога у себи нема свако. Богоносци су људи о којима ћемо овде писати.

Реч љубав се данас олако користи. То је та рационална, посесивна љубав која је сентиментално, емотивно стање, лишена силе Божије. Зато нам апостол и говори да „многи имају обличје побожности али су силе њене одрекли“. То је тај фалсификат хришћанства који је веома тешко препознати али, „Ми Христов ум имамо и знамо шта нам спрема сотона.“ То хришћанство проповеда слово које убија а речено је да Дух оживљава. Духа задобијају трудбеници који су објавили рат себи, а у том рату Господ Исус Христос саучествује својим благодатним енергијама и помаже сваком ко жели да се чупа из греховних навика. Труд је подвиг чишћења своје савести од учињених грехова. Тај подвиг се зове покајање и једино кроз покајање човек може да задобије боголикост и љубав нелицемерну, несентименталну.

Савест је инструмент који је Бог дао само човеку. Када човек уради, каже или помисли било шта што није у складу са Његовом Св. Вољом, савест задобија ожиљак који као рана пече, гризе изнутра и уводи нас у немир – стрес. Мир Божији је највеће богатство које се задобија покајањем. Покајање нас води до Свете Тајне Испосвести где пред свештеником изговарамо све грехе учињене од седме године. Покајање, исповест и Св. Причешће уводе у нас то стање среће, радости и безбрижности које памтимо једино из детињства док се још нисмо повредили и испрљали гресима.

Сада можемо да разумемо зашто психијатри не могу да лече душевне – менталне болести, јер немају власт коју имају православни свештеници а то је да разрешавају грехе које им покајници исповедају. Разрешавањем греха и Св. Причешћем се чисти савест и човек ментално оздрављује. Очишћена савест је антистрес формула. Али на жалост ово ретки примењују јер немају духовно знање, искуство. Свештенство у цркви Христовој су једини лекари душа. Њихов основни задатак је да лече људе оболеле савести и оболелог ума који се назива рацио. Овим путем би они сами требали да прођу по речима Господа Исуса Христа: „Лекару излечи (прво) себе.“.

Дужност свештеника је да припреми све који прилазе Св. чаши да се достојно причесте јер ко се недостојно причести, по речи Св. апостола, може да се разболи или умре. Св. Причешће се не даје сваком ко приђе јер Причешће није нека символика, оно је огањ који непокајане пржи. Зато пре Св. Причешћа треба разговарати са својим парохијанима и поучити их шта је  све грех и навести на исповест, покајање и прекид зле навике како би савест била очишћена а причешће на здравље и спасење а не на суд или осуду.

Причешћују се пушачи, па изашавши из храма пале цигарету. Боље да се нису ни причестили. Прилазе црквено невенчани а зна се да црква не признаје „брак“ склопљен код матичара јер је то веза без Божијег благослова – конкубинат тј. блуд. Прилазе феминискиње које се подсмевају заповести о послушности и покорности мужу као самоме Христу. Момци и девојке који живе у духу овог палог света у слободи „љубави“ која одваја од Бога. Реч љубав користи мушка и женска геј популација (који би волели да је Бог стоврио два Адама или две Еве), педофили или сви остали содомисти овога света који су модерни представници настраности коју је Господ казнио камењем и пепелом над житељима Содоме и Гоморе којима су у оно време владала поменута изопачења душе. Слобода „љубави“ је довела и до појаве чедоморства (абортуса) за коју ће на суду Христовом дати одговор жене и девојке као и њихови мужеви и момци заједно са лекарима – касапима те нерођене деце. Непослушност родитељима такође одгони благодат и нема човека који се није огрешио о пету Божију заповест, затим помињање Бога у узречицама, чак и у псовкама.

Сви овакви су недостојни Св. Причешћа. Једино искрени покајници након исповести и епитимије се удостојавају Тела и Крви Исуса Христа. Покајање и исповест подразумева прекидање грехова који су довели до смрти наше душе. Покајање васкрсава нашу личност из тог болесног стање која се охристовљује и почиње да живи укрепљена живом водом – благодаћу Божијом, од које се не жедни, тј. у нама пребива трајно срећа и радост јер се у нас усељава Царство небеско. „Царство небеско је у вама.“.

Наредни корак те промене начина размишљања (преумљења) је и промена начина живота. Та промена подразумева два пута, или улазак у Св. Тајну брака или монаштво. Брак је избор мушкарца и жене да се спашавају у заједници подвигом међусобне љубави и рађања деце (ако за то имају благослов Божији јер многи бракови су бездетни). Знање о браку ретко ко има па у већини случајева бракови пуцају јер се не живи по науци Божијој већ и овде рацио меша своје прсте.

Преко Светих апостола, Дух свети поручује жени да буде послушна, покорна своме мужу, а мужу да воли своју жену. Ово могу да постигну само они који одсецају своје самољубље и рацио покушавајући да живе по речи Божијој. Жена у себи треба да води борбу са злим духом феминизма, који је учи непослушности овој заповести а тиме да се супротставља мужу и тим грехом губи благодат Божију и улази у душевни немир. Муж када налети на овакво зло, по љубави и трпљењу треба да се молитвено обрати Богу да му Он помогне у борби против њене нељубави и непоштовања. Ово је тешка борба јер се тада и у мушкарцу јавља гнев према жени, са којим ако се не избори трпљењем, долази до међусобних увреда које се у облику злопамћења населе у срца и муче док се брак не распадне. Зато брак у љубави могу да сачувају само мушкарац и жена који се труде да живе по речи Христовој. Она послушна, нежна, препуштајући мужу као стубу породице да води и њу и децу. То је знак да се жена смирила пред мужем, да га поштује, а где је поштовање ту је и љубав.

Нажалост, данашњи мушкарци су непобожношћу изгубили силу да буду стуб породице па жене покушавају да преузму ту улогу. Али то је неприродно стање брака и он временом постаје ратно поприште на коме капитулира породица. Напомињемо да брак може да сачува један од брачних другова ако је спреман да трпи Христа ради и да узноси молитве, стрпљиво чекајући да му Бог помогне да и онај други крене путем побожности. Ово није лако, али када се коначно све разреши брак постаје хармонија у којој влада љубав. Веома битно је сачувати брачну постељу неупрљану неверством и прељубом. Све ово се може ако су обоје у подвигу одсецања самољубља и самоугађања и имају Страх Божији.

„Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт. 16,24).

У овој борби се кале и мушка и женска личност јер права жртвена љубав подноси – трпи све до краја живота. Деца из оваквог брака одрастају у цркви, посте од седме године све  постове, од родитеља примају реч Божију. Причешћују се редовно и младост им пролази у унутрашњој срећи док њихови вршњаци ван цркве, до осамнаесте године већ психички страдају, одају се дроги, алкохолу и дувану и помоћ траже на психијатријама.

Цркву је Господ основао јер је знао да су људи склони греху па им је дао могућност да се у њој чисте, уразумљују и оздрављују, а након упокојења уђу у вечни живот. Рацио у нама се бори против овог знања силом невере. Резултат тога је да људи живећи греховним животом психички страдају. Бела куга је производ тих изопачених слобода, емотивне љубави која је сведена на страст. Човечанство пало у грех самољубља није спремно на жртву већ тежи ка телесним ужицима. То уживање доноси губљење идентитета и хаос у души, док жртва рађања деце и њиховог подизања у Духу и Иситни, доноси благослов на породицу.

Монаштво је такође жртва одрицања од овог живота Христа ради. Монах је особа која добровољно узима завет сиромаштва, излази из света и умом се устремљује ка небеском. Пребива у молитви и такође води борбу са личним искушењима која покушавају да га духовно раслабе и врате на световни начин размишљања, на рацио, на сујету, гордост, нетрпељивост и све оно што га одваја од воље Божије и љубави Божије.

Сви ми данас стално треба да се преиспитујемо да ли у појединим ситуацијама реагујемо по својој (егоисточкој) вољи или по вољи Творца. Тада ћемо схватити да ли имамо Страх Божији или самољубље. Егоизам је сав устремљен ка самоугађању, на одбрани себе, „својих“ ставова, он је увек у праву, тера „своју“ правду и уводи стрес. Јер егоизам не зна да оћути, да трпи неправду, да воли иако није вољен, да прашта и не злопамти. Егоизам је најпаметнији и никог не признаје чак ни Бога ни Његову Свету Вољу. Егоизам је надвладао Адама оног момента када је допустио да га рацио убеди на непокорност Божијој Вољи.

Сви ми данас који истински волимо себе треба да уложимо напор и потпомогнути благодатним енергијама задобијемо Страх Божији који прераста у љубав Божију и тада долазимо у стање да нас никакав проблем не помера изнутра што је знак да смо свој живот препустили Богу, мирно подносећи све што Он допушта на нас, како би угушио у нама ту самољубиву и самосажаљиву емотивну личност а развио разум који је сав устремљен ка вечном и пребива у миру. Тада човек постаје стена о коју се ломе сва искушења која покушавају да нас уведу у немир и стрес. Свако супротно стање од овог је доказ да још увек имамо бунт (ропћемо) на Божија допуштења, тј. да још нисмо успели да се самоунизимо (смиримо) пред Богом те гордо чак и са гневом реагујемо на поједина дешавања а ништа се не дешава без Његовог промишљања и допуштења.

Многи од нас говоре да воле Бога али то су они за које Господ каже: „Устима (на речима) сте ми близу, али је срце ваше далеко од Мене.“. Путем самоунижења – смирења, иду послушни Богу, они који га заиста воле и спремно своје „Ја“ покоравају Његовој Светој Вољи. Само ти самоунижени поседују љубав јер се у њих насељавају Отац и Син и задобијају Духа светога. „Гордима се Господ супротставља а смиренима даје благодат.“ Сви ови други који препричавају Св. Јеванђеље, ван опита покајања, самоунижења – смирења, дуготрпљења, праштања, ван љубави, јесу само начитани препирачи овога века као и ондашњи књижевници које Господ укорева. Не живе Јеванђељем нити оно живи у њима. Рацио је овде лукаво прикривен лажном духовношћу о којој смо писали у првом „Писму Епископима“ (објављено на ”Фејсбук репортеру” и форуму ”Ихтус”).

Данас међу свештенством влада такмичење ко ће школовањем задобити већу титулу, ко ће бити, како то они кажу, знанственији. Поносе се својим докторатима а стадо Христово уништава чопор вукова у облику безбожја, беле куге и слободне љубави са пар стотина хиљада чедоморстава годишње. Ава Антоније који није имао докторат, није био ни писмен, овима данас би, исто као и онима у његово време, поставио питање: Шта је битније, разум или школованост (слово)? Просветљеност или докторат? До разума и просветљења се не долази у рационалистичким школама већ опитом, тј. борбом  на фронту свог гордог „Ја“ због којег је деница пао и пребива у свом неразуму, високо мислећи о себи. „Трпљењем својим душе спасавајте.“ „Ко претрпи до краја спашће се.“ „У трпљењу је мудрост.“

Сви који искрено воле Оца небеског за све што им се деси говоре „Слава Богу за све“. Не плачу, не псују и не бесне када им се деси нешто непредвиђено, већ кротко трпе. Ово је борба која се води годинама а оружје је молитва: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Мир у нама је природно стање, док је немир (стрес) неприродан и чим он почне да нас обузима покрећемо молитву Исусову. Такође молитва: „Пресвета Богородице, спаси нас“ је мач за силе зла које покушавају да нас преплаве, у искушењима, гневом и богохуљењем. Љубав прашта, не истерује своје, љубав је кротка (нема гнева), дуготрпељива, не надима се, не узноси…(не бесни, не свађа и не препире).

Овај живот треба одживети достојанствено стремећи ка вечном – непролазном, у зноју трпљења, праштања, узносећи молитве за оне који нам наносе неправду, клеветају нас или било какво друго зло чине. Јер само тако се задобија опитна љубав која трпећи подноси жртву која је победилац стреса и која је сила Божија. Све ово се чини тешко у почетку али „Царство Небеско само подвижници задобијају“, они који улажу напор, а такве Бог помаже својим енергијама. У овој борби је веома битна исповест. Самосажаљење, гордост, гнев и бунт (роптање) исповедати кадгод приметимо да нас надвладавају. Временом све нестаје, мир и радост се насељавају у нама, „Мир свој дајем вам“. Тада стрес више не налази места у нама, побеђен миром Божијим.

И на крају ћемо дати дефиницију стреса: стрес је емотивно стање, душе оболеле гордошћу, самољубљем и самосажаљенем. Он се појави када се горда душа узнемири непланираним дешавањем јер воли себе више него Творца који ово допушта. Након тога се самосажаљева и самооправдава. Многи из овог врзиног кола не виде излаз јер немају знање. Духовна глад од нас прави инфантилне душе које временом умиру.

Овде смо описали пут васкрсења личности, прелазак из рациа у духовност, прелазак из стреса у мир, који је Адам имао пре пада (сагрешења). То је пут којим су ишли православни Св. Оци просветљени Духом Светим, чије мошти и данас миришу. Још једном ћемо нагласити да просветљење ума долази након искреног покајања,

1.    радосним ношењем крста (кротким трпљењем свега што нам се дешава), без роптања, гнева и самосажаљења,
2.     контролисањем, прекидањем злих помисли које такође доводе до стреса. Супротстављамо им се Исусовом молитвом,
3.    прекидањем греховних навика,
4.    избацивањем из срца свих егоистичких љубави (страсти) ка било чему овоземаљском како би у њега ушао Онај који куца… Непривезаношћу за било шта у овом животу – бити захвалан Богу и када даје и када узима, попут праведног Јова. О тој привезаности Господ нам говори: „Ко више воли своју матер или… од Мене, није Мене достојан.“ Туга у нама је знак те привезаности и када је препознамо опет иде Исусова молитва.

Тада очишћеним срцем добијамо расуђивање које нас чува од прљања савести која пребива у миру и блаженству. Овај живот нам пролази ван стреса а још смо и на путу спасења. Своју околину волимо Христовом силом, Христовом љубављу, праштајући свима (не злопамтећи) а ревнујући једино за Цркву Христову, за реч Истине. Ово је та делатна љубав по којој ће нас Господ препознати а њу можемо остварити једино црквеним, светотајинским животом, чувајући све догмате и каноне, недозволивши да нам се вера изопачи у квази-хришћанство. „

Али син човечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи.“(Лука 18,8). У овом питању нам Господ даје и одговор, вере ће бити али ван благодати. Лажни  школовани христоси ће покушати да преваре изабрене проповедањем вере новог светског поретка затварајући Небо „пост отачким учењем“. О томе отац Пајсије светогорац овако говори: „Црква је данас у тескоби јер недостаје Божанско просветљење и свако ради како хоће.“

А свети ава Јустин каже: ”Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим. 3,15).”

Нека би дао Бог да и ми данас као у доба Св. Илије будемо међу оних 7000 који у Духу и Истини негују живу Отачку веру неупрљану модернизмом који спроводе они чије светиљке немају уља, те ходећи по тами проповедају љубав а Љубави немају. Слава нашем Господу Исусу Христу са Оцем и Светим Духом у све векове. Амин.

Анастасије са браћом и сестрама