Треће писмо бола – Митрополит Филарет Вознесенски


“Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог“.

Mitropolit Filaret Voznesenski 0003Поштовани читаоци, преносимо вам дела блаженог митрополита Филарета (Вознесенски), првојерарха Руске Заграничне Цркве (РПЦЗ), доносимо овде његове чувене Посланице бола (Писма бола – Скорбные послания).

У њима он се обраћао православним јерарсима широм васељене по питању јереси Екуменизма као и свих погубних јереси и новотарија које до данас угрожавају чистоту православне вере. Оне су савремене и веома примерене садашњем тренутку, у шта се сваки читалац може врло брзо уверити.

Mitropolit Filaret Voznesenski mošti 0004

По светоотачком предању, светитељи се упокојавају на дан светитеља чијем су се подвигу уподобили. Судећи по томе што је св. Архангел Михаило чувар чистоте Православне вере, чини се да је Бог и по томе показао свог угодника.

ТРЕЋЕ ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве
Обраћање предстојницима светих Божијих цркава,
Преосвећеним Православним Архијерејима поводом „Тијатирског исповедања“

Учивши нас да чврсто у свему чувамо поверену нам Православну веру, Св. Апостол Павле писао је Галатима: „Али ако и ми, или анђео са неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал 1,8) Свог ученика Св. Тимотеја, учио је да стоји у ономе чему је научен и што му је поверено, знајући ко га је научио (2 Тим 3,14). То су примери које су дужни да следе сви Архијереји Православне Цркве, и на шта су се обавезали заклетвом датој на хиротонији. Апостол пише да је Архијереј дужан да: „Држи верне речи по науци, да буде кадар и саветовати са здравом науком, и покарати оне који се противе.“ (Титу 1,9)

У садашње време општег скретања, смућивања умова и кварења, нарочито је потребно да исповедамо истинско учење Цркве, без обзира на то ко нас слуша и на окруженост неверницима. Ако услед прилагођавања заблудама садашњег века будемо ућуткавали истину или проповедали извраћену истину, у име угађања целом свету, то би било како када бисмо онима који трагају за истином, дали уместо хлеба камење. Што је на вишем положају онај који тако поступа, то је већа и саблазан, а тиме и теже последице.

Из тог разлога је код нас изазвало велико узнемирење прочитано ткз. „Тијатирско исповедање“, недавно објављено у Европи са посебним благословом и одобрењем од стране Светог синода и Патријарха Цариградске цркве.

Знамо да је аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније себе прогласио за заштитника Православне истине, и тиме смо још мање очекивали од њега такво исповедање, које стоји далеко од Православља. Да је то било само његово лично иступање, не би ни писали о њему. На ово нас је навело то што на његовом делу стоји печат одобрења целе Цариградске цркве заједно са Патријархом Димитријем и Синодом. У посебном патријархалном протоколу насловљеном на име Митрополита Атинагоре, забележено је да је његов рад размотрен од стране посебне Синодалне комисије. По одобрењу те Комисије, Патријарх је сагласно са одлуком Синода дао благослов на објављивање тог, како он пише „одличног дела“. На тај начин, одговорност за то дело се пренело са Митрополита Атинагоре на целу цариградску јерархију.

Наше раније Посланице бола су изражавале патњу која нас је обузимала када смо са престола Светог Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца, слушали учење које би они несумљиво осудили и предали анатеми.

Тешко је ово писати. О, како бисмо желели да са престола Цариградске цркве, која је родила нашу Руску цркву, слушамо речи Црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! Са каквом радошћу бисмо примили такве речи и предали даље за наук нашој благочестивој пастви! Напротив, велику муку изазива код нас потреба да је спречимо у томе, јер из тог бившег источника Православног исповедања сада истичу труле речи саблазни.

Ако бисмо се осврнули на само „Тијатирско исповедање“, авај, тамо је толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да ако бисмо хтели да их побројимо, морали би написати целу књигу. Сматрамо да за то нема потребе. Довољно је указати на оно најважније, на чему се заснива и из чега произилази сав садржај тог исповедања неправославне мисли.

Митрополит Атинагора на једном месту (стр. 60) пише са пуним правом да Православни верују у то, да је њихова Црква – Једна, Света, Саборна и Апостолска, и да проповеда пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друге конфесије не држе ту пуноћу. Међутим, надаље он као да заборавља, да ако било које учење у било чему одступа од истине, оно тиме постаје лажним. Припадност таквој религиозној асоцијацији, која исповеда такво учење, одваја људе од једине истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то призна у погледу древних јеретика, попут Aријанаца, али ако говори о савременим, он не жели да њихове јереси узме у разматрање. У односу на њих он се не позива и не руководи древним предањем и канонима, него „новим схватањем, које сада преовладава међу Хришћанима“ (стр. 12), и „знамењем нашег времена“ (стр. 11).

Да ли је то у складу са учењем Светих Отаца? Напоменимо да нам 1. правило Седмог васељенског сабора даје сасвим другачије критерије за управљање нашом Црквеном мисли и Црквеним животом. „Они који су примили свештеничко достојанство“, пише тамо,“као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби…“ И надаље: „Божанствена правила која и ми радосно примамо и у целости и непоколебљивости држимо одлуке тих правила, изложена од свехвалних Апостола, делањем Светог Духа, и од шест Светих васељенских сабора, и помесних сабрања која издаше такве заповести, и од Светих Отаца наших. Јер су сви они, од јединог Духа били просветљени, и све корисно озаконили.“

Насупрот том принципу у „Тијатирском исповедању“ се сво време нагласак ставља на „ново схватање“. „Хришћани“, пише тамо,“сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да (молитвено) опште, јер смо их називали јеретицима.“ (стр. 12)

Ко је раније бранио те молитве? Нису ли то Свето Писмо, Свети Оци и Васељенски сабори? Не можемо ли рећи да их нисмо само називали јеретицима, него су они то били и на делу? Прво правило Василија Великог даје јасна упуства за именовање јеретика:“Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргнули, и у самој вери отуђили.“ Не односи ли се то на западне конфесије, које су отпале од Православне Цркве?

Св. Апостол Павле нас учи: „Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се“ (Тит 3,10), а „Тијатирско исповедање“ нас призива ка религиозном зближавању и молитвеном општењу са њима.

45. правило Светих Апостола каже: „Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима да буде свргнут.“ О томе такође говори и 65. правило Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. 32. правило тог сабора забрањује примање благослова од јеретика. „Тијатирско исповедање“ противно томе, позива на заједничке молитве са њима и иде тако далеко да дозвољава Православним да примају од њих причест, као и да га дају таквима.

Митрополит Атинагора сам сведочи о томе да у Англиканској цркви већи део епископа и верних не признаје благодат јерахије, ни светост Васељенских сабора, ни промене дарова на Литургији, ни друга тајинства, ни поштивање светих мошти. Аутор „Исповедања“ сам указује на делове „Англиканског исповедања“ у којима је то изражено. Пренебрегавши све то, он допушта причешћивање Православних код Англиканаца и Римокатолика, и налази за могуће да га и они добију у Православној Цркви.

На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? – Не. Основу за то налазимо само у чињеници да је такво безакоње већ почињено и да постоји „пријатељство“ Англиканаца према Православним.

Без обзира какву позицију заузима онај који дозвољава праксу забрањену канонима, и какво је пријатељство које је побудило разлоге за то, то не може бити основа за праксу осуђену канонима. Како ће одговорити Небеском Судији јереји, који својим духовним чедима саветују да узимају уместо истинског причешћа, оно које често и сами они који га дају не признају за Тело и Крв Христову?

Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или изражено савременим језиком, екуменистичког учења „Тијатирског исповедања“ о Светој Цркви. Они у њој не виде никаквих граница. „Дух Свети“, пише тамо, „делa како у Цркви, тако и изван Цркве. Зато што се њени предели увек шире, то она нема граница. У цркви постоје врата, али не и зидови.“ (стр. 77) Ако Дух Божји једнако дела како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто је било потребно да Спаситељ дође на земљу и да је оснује?

Брига о сачувању и исповедању оригиналне истине, предане нам од Господа нашег Исуса Христа, Св. Апостола и Св. Отаца, се у тој концепцији показује сувишном. Иако „Исповедање“ на страни 60. говори да Православна Црква „са правом себе назива у ово време у историји једином Црквом, коју је Христос, Син Божји, основао на земљи“, у њему се не говори о неопходности сачувања њене вере неповређеном, допуштајући тиме сапостојање заблуда заједно са истином.

Насупрот речи Св. Апостола, да је Христос пред себе ставио „славну цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега“ (Ефе 5,27), „Тијатирско исповедање“ представља Цркву која меша у себи истину и оно што сама признаје да је одступило од ње, тј. јерес, мада овај задњи израз се тамо не употребљава. Одбацивање таквог учења је јасно исказано у важној Посланици источних Патријарха о Православној вери: „Несумљиво исповедам, као тврду истину, да саборна Црква не може погрешити или заблудети и изрећи лаж уместо истине: јер Дух Свети, увек делујући кроз верне слуге Оце и учитеље Цркве, чува је од сваке заблуде.“ (чл. 12)

Потчинивиши се новом догмату који угађа садашњем свету, аутор „Тијатирског исповедања“ заборавља упуства Спаситеља о томе, да ако брат твој „не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18,17), као и учење Св. Апостола: „Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се.“ (Тит 3,10)

Пишемо о томе у отвореном писму, јер Ваш иступ носи свенародни карактер, а и ради тога, да би други свети људи Православне Цркве и верни народ знао, да не дели сва Црква Вашу одабрану и погубну екуменистичку измишљотину. Нека свима буде јасно, да то што сте себи допустили да заједнички саслужујете са иновернима представља тужни издвојени случај, који не представља преседан или пример за остале, него изазива огорчење и одлучан протест верних чеда Цркве, као неправославно и противно канонима дело.

Са дубоким болом долазимо до сазнања, да оно што је названо „Тијатирско Исповедање“ из Цариграда не шири глас Православне истине, него глас све више распрострањене екуменистичке заблуде.

Шта сада треба да уследи од оних које „Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом?“ (Дап. 20,28) Да ли ће остати та службена објава лажи у име целе Цариградске цркве без протеста од стране Архијереја Божијих? Да ли ће се и даље, по речима Св. Григорија Богослова, ћутањем изадавати истина?

Mitropolit Filaret Voznesenski 0005

С обзиром да смо најмлађи међу предстојницима Цркве, хтели смо да саслушамо глас старијих пре него што иступимо сами. Али, до сада, њиховог гласа не чусмо. Ако они до сада нису упознати са садржајем „Тијатирског исповедања“, молимо их да га пажљиво прочитају и да га не оставе без осуде.

Страшно је и помислити да би се на нас могле односити речи Господа анђелу Лаодикијске цркве: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Отк. 3,15-16)

Ми сада упозоравамо нашу паству и призивамо нашу браћу, који имају веру Цркве, подсећајући их на нашу општу одговорност за нашу паству пред Небеским Архипастиром. Молимо вас да не игноришете ову нашу ноту, како јавно унакажење Православног учења неби остало без разобличења и осуде. Широка распрострањеност тог учења нас је навела да искажемо наш бол целој Цркви. Надамо се да ће наш вапај бити услишен.

Митрополит Филарет, 1975. године