Значај Васељенских Сабора – Архиепископ Аверикије Џорданвилски


     Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно-Хришћанске Вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.

     Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијиј личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила на Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму 51. Године, прототипа за све будуће Саборе: јер угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15,28).

     Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као васељенски.

     Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању, да би била установљена „већина гласова“, која треба да „превлада“ – демократски принцип „већине гласова“ никада у Цркви није имао апсолутан значај. Нама је познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него напротив – на страни мањине, па чак и да се усредоточавала на само једно лице. С друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који су претендовали на назив „васељенски“, али су ипак од стране васељенске свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан назив „разбојнички“ (449. Године).

     Шта је то што за нас представља мерило несумљиве, непогрешиве истине?

О Тимотеје -вели Апостол – предање чувај (1. Тим. 6,20).

Шта је то предање?

     Предање је оно што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему трeба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.

     Предање чувај – то значи талант вере васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману – бронзу; нећу привидно, него право злато.

     О Тимотеје – пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио способним по уму, образовању, учености онда буди Веселеил духовне скиније: глачај драгоцено камење божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци ништа што би било ново! Дакле – рећи ће можда неко – у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба – и то највећег. Ко је тако завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте, а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно – како једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада постају старци; заправо, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје једна иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узвисује, али нека остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим , да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без икаквог губитка у своме садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистити; али не трeба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу – то може; али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани – то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје – оно што је потребно не одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујући исправно и мудро, она се стара само о томе, да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено – то допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено – да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено – да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и недавне, тј. оне које су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, нема ни најмање потребе да им прилазимо тим путем. Колико год да су старе бестидности таквих јереси и раскола, ми треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Светог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и осуђених на Васељенским саборима православних пастира Цркве.

     „ То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и доказивања истина хришћанске вере“.

     Ова начела, која је тако јасно инадахнуто саопштио свети Викентије, и која несумљиво изражавају васељенску свест Цркве надахњивала су и Свете Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе тих Сабора.

     Као што видимо, ту нема и не може бити места за „демократију“, толико модерну у наше време.

     Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној „већини гласова“, него у истини, која у крајњем исходу увек побеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и одбацивана.

     Одатле природно произилази закључак да ни један нови сабор нема право и не може да уведе нешто ново, ништа што би противречило одлукама седам Васељенских сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновљених „реформи“ у Цркви. Сваки такав сабор, који би се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са „духом времена“, биће не „васељенски“, него нови „разбојнички сабор“, који неће обавезивати ни једног православног хришћанина.

     Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора, него у одређеној мери и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих основа административног устројства Цркве и њене управе, као и верски-моралног живота свештенослужитеља и верних.

     Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза себе тзв. Каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеним животу.

     Васељенски сабори су за вечна времена обавили огроман посао за целу Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске одредбе које регулишу целокупно административно устројство Цркве и прописе за лични живот свештенослужитеља и световњака треба да остају постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чувари – епископи, који због тога на својој хиротонији и дају страшну заклетву – свечано обећање: „обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила светих отаца. Све што су они примили, примам и ја; и све које су они одбацили, одбацујем и ја“.

Оно што су установили Васељенски сабори, то је – глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).