Саборска посланица са Црквено-народног молитвеног сабора у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници


Саборска посланица са Црквено-народног молитвеног сабора у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници

Sabor u Loznici 2014 - IMG_20140601_085223
Благочестиви народе Божји, толико мноштво на овом величанственом молитвеном сабору који се претворио у море народа, нико није на силу довео. Сабрали су вас свети оци и учитељи Цркве, које данас, у Недељу светих отаца, празнујемо. Њиховим заступништвом сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа, на овом свештеном, Црквено-народном молитвеном сабору у манастиру светог Николаја Мирликијског чудотворца, у Лозници код Чачка, настављамо традицију црквено-народног молитвеног и богомољачког саборовања, како бисмо потврдили доследност у свему ономе што смо на прошлогодишњем Црквено-народном молитвеном сабору овде, у Лозници, установили. На ово дело одважили смо се будући одлучни у намери и настојању да останемо на путу светих отаца и светога Саве Српског, ради очувања вере православне и Српске православне цркве, онакве какву су нам наши оци основали и предали. Баш у  Недељу светих отаца, тј. данас, следити њиховим стазама није случајност, него је свесно истрајавање у нашим главним смерницама, сагласним са данашњим празновањем.
Овај светли празник Богоносних отаца празнује и званична Српска православна црква, међу њима и Патријарх и епископи екуменисти и новотарци; устима их празнују а делима, пркосећи им одричу се њихове вере и предања. Данас се, такође, навршава четврта година од прогонства свештеномонаха, монаха и монахиња, од стране Патријарха и Синода Српске православне цркве, са простора наше Епархије рашко-призренске. Пуне четири године, дакле, та Епархија пребива у прогонству, тј. егзилу. Због свега наведеног саставили смо и објављујемо:

САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ

Светила и учитељи васељене, свети оци, сабрани на Шестом васељенском сабору које, између осталих, такође данас празнујемо, научише нас овоме: Кад се започиње било говор, било дјело, најбољи је ред, по речима богослова, од Бога започети и с Богом завршити.  Зато смо и ми започели ово исповедање благочашћа, тј. вере православне, у име Свете, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице – Оца и Сина и Светога Духа.  Таквом почетку учи нас, такође, и богомудри отац и благовесник истините православне вере, преподобни Јустин Ћелијски, који каже: У Свему што је црквено учествује сав Богочовек, а кроз Њега и Њиме и сва Света Тројица. Стога свети оци неуморно благовесте: у Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Ко год и што год је ван тога – ван Богочовека је, ван Свете Тројице је, ван Цркве је.

Свети Сава је пре много векова рекао, а ми за њим понављамо: Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у срца ваша и у савести душа и пред очи ума, и разумите их.

Следујући примеру светих отаца, следујемо и њиховим речима, те будући сагласни са њима, саборним гласом понављамо: Кад ми данас исповједамо благочастије, и Црква, у којој је Христос темељ, сваким даном расте и напредује… започињући сада свети говор, Божјом благодаћу установљујемо, да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свети оци и слуге Слова, богоизабрани апостоли; затим вероисповједање три стотине и осамнаест светих и блажених отаца, који се сакупише у Никеји… јасно научише вјерне, да једнаким поштовањем поштују Оца и Сина и Духа Светога…

Током два миленијума постојања Цркве Христове многе буре и таласи на мору њеног историјског трајања претили су да је потопе  – Њу коју називамо Барком спасења, чији је Крманош сам Христос Богочовек. У складу са предањем светих апостола и светих отаца, положивши сву своју наду и поуздање на Христа и на Његове божанске речи утехе, упућене светим апостолима, кад беху у страху витлани буром на мору:  Не бојте се; ја сам, не плашите се (Мт 14, 27), постављамо почетак овом нашем саборном делу исповедања вере православне и борбе за њено очување. Уздајући се тако у Христа као Темеља, ми смело са светим оцима светог Трећег васељенског сабора понављамо: Овај свети Сабор учинио је својим председником и својом главом самога Христа.

Од нашег духовног оца и оснивача Српске православне цркве, светога Саве, као и од осталих светих отаца, научени смо да се без обзира на историјске околности, на искушења и невоље, пре свега и изнад свега држимо праве вере, оне вере коју је сам Богочовек Христос установио, коју су пророци најавили, апостоли проповедали а свети оци примили и нама у наслеђе оставили. Црква Христова, као наша духовна мати, која нас рађа за живот вечни, утемељена је и изграђена на тој и таквој вери, зато и ми њена духовна деца, као чеда верна својој духовној мајци, другог темеља осим праве вере Христове немамо и не прихватамо. На тај начин следујемо упутству и поуци отаца светог Седмог васељенског сабора, који рекоше: Нека нас исправе учења благоглагољивих Отаца. Црпећи из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж… Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред  лицем матере Предањем Васељенске Цркве . Наша вера је вера апостолска, вера светог Символа вере, вера светих Седморих васељенских сабора, на којима су свети оци Цркве, Духом Светим сабирани и руковођени правилно испитали и утврдили свете догмате и свете каноне, чувајући их као богооткривену истину од било какве примесе мудровања по људском разуму, јер Догмати су вечне богочовечанске светиње.  Такву непромењену и целосну веру апостолску и веру отачку и ми исповедамо и настојимо да у њој живимо и да њу као богопредану сачувамо. Чувајући веру православну, чувамо себе.

Богочовек Христос је за Себе рекао Ја сам пут и истина и живот (Јн 14, 6). Ходање тим Путем и том Истином у Живот вечни јесте живљење у вери Христовој, вери православној коју морамо да сачувамо. Другог пута ка спасењу нема. Зато је потребно стражити и бдети да не бисмо са тог пута залутали, да не бисмо били заведени. Из тог разлога Господ у светом Јеванђељу поручује: А што вам кажем, свима кажем: стражите (Мк 13, 37).

На будност и стражење очински нас упућују и речи светог и богоносног оца нашег Саве Српског, који нас упозорава кад вели: Многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.  Овим очинским речима поучени, сведоци смо да се и данас суочавамо са таквом опасношћу која у виду свакојаких јереси, екуменизма, реформаторства и отвореног прогона правоверних нарушава спасоносни мир и јединство вере у духовној градини светога Саве, Српској православној цркви и уопште, у Цркви широм Васељене. Ми, пак, наоружани истином и силом свете вере православне смело и смерно стојимо у њој и спремно устајемо у одбрану исте, руковођени поуком и примером светих отаца, који су у сличним временима говорили и писали: Како, дакле, да се ћути када је вера нападнута и када су толики заблудели! Нећемо ли се појавити на Христовоме суду? Нећемо ли одговарати за тако безразложно ћутање?  Таквом ревношћу и таквим речима је, у своје време, веру бранио неустрашиви стуб православља и отац Цркве, свети Кирило Александријски.

Остајући на линији таквог отачког ревновања и предања радујемо се поновљеном изласку из штампе књиге догматског садржаја, коју је приредио епископ Артемије под називом Одбрана православног исповедања вере од кривоверја епископа проф. др Игњатија Мидића. Са гнушањем одбацујемо све јереси и новачења побројана у тој књизи, а у целости прихватамо све светоотачке наводе, богонадахнуте речи и божанску науку православног исповедања, што су насупрот јереси изложене у поменутој књизи. Садржај књиге нас наводи на жалосну констатацију да се у Српској православној цркви, особито у црквено-образовним установама, не иде путем који су нам свети оци оставили. У овим установама не само да се вера православна не чува од штетног утицаја и светског, људског умовања, већ се чини супротно. Насупрот таквом поступању у Српској православној цркви, наше богослужбено предање нас опомиње и учи: Божанско је, неприкосновено је, неизменљиво је свето правило Цркве: Не треба ништа ни додавати, ни одузимати Светом Предању православне вере наше.  О томе расудивши, свети Тарасије Цариградски, као председавајући на светом Седмом васељенском сабору додаје: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.

На жалост, у Српској православној цркви је овакво предање погажено, те се уместо православне вере и светоотачке истине проповеда и учи нека нова вера, која је пород људског изума, схоластицизма и „академске преучености“. Такво неправославно богословствовање као крајњи циљ има приправљање пута екуменистичким, унијатским стремљењима јерархије Српске православне цркве. Од таквих стремљења, штетних за Цркву православну, јерархија Српске православне цркве не одустаје, иако је много пута до сада опомињана и упозоравана, како од стране правоверних пастира, тако и од стране верног народа. Пркосно крупним корацима иде у све веће дубине екуменистичке јереси и глобалистичке сервилности. Таквим њеним поступањем најгрубље се нарушава суштинско јединство у исповедању православне вере у Цркви Христовој. А суштинско јединство се рађа из светоотачке саборности и представља темељ црквеног јединства искључиво ради очувања правоверја и спасења душа.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, тј. сви њени епископи су пре шест година, залагањем и трудом епископа Артемија, који је испоштовао регуларну процедуру, били упознати са јересима и недопустивим новачењима у крилу Српске православне цркве. Пре свих, од стране професора догматике на Богословском факултету Српске православне цркве, епископа браничевског др Игњатија Мидића, како напред поменусмо, али и од многих других клирика и професора у Српској православној цркви. Суочени са оваквим стањем у Српској православној цркви,  покренути истинском хришћанском љубављу и залагањем за очување јединства вере и јединства Цркве, све који се поводе људском умовању по питању светих догмата, овом приликом подсећамо на деветнаесто правило светог Шестог васељенског сабора које заповеда: …да предстојници цркава сваки дан, а особито у дане Господње, поучавају сав клир и народ речима благочастија, изабирајући из божанственога писма мисли и расуђивања о истини, и држећи се у томе установљених већ граница и предања богоносних отаца. Чак и кад  искрсне какав спор о неком мјесту у Светом писму, нека никако друкчије то место не тумаче, него како су га изложили у својим списима светила цркве и учитељи, и са тим списима нека буду задовољни, а не да састављају своје речи, да не би, будући можда неискусни у томе, пренебрегли оно што треба да се чува.   Дакле, канони нас јасно поучавају и упућују да по питању вероисповедања у свему и у потпуности следимо свете оце и њихово предање, а не да измишљамо неко своје предање, нити да састављамо неку своју науку, која није у складу са јеванђелским, апостолским и светоотачким богословљем.

С обзиром да од поменутог Архијерејског сабора Српске православне цркве 2008. године, па све до данас, ни један епископ осим епископа Артемија, није стао у одбрану исповедања вере православне од новопроповеданих догматских застрањивања, постаје јасно да сви они сносе непосредну одговорност за такву небригу због напред наведеног урушавања и гажења православног исповедања вере. Иако су, као епископи обавезни, у складу са положеном епископском заклетвом да страже над својом паством и да чувају јединство исповедања вере православне, они то не чине. Шест је година протекло, како већ истакосмо, од дана када су епископи упознати са јересима проповеданим унутар Српске православне цркве, протекло је и три месеца од објављивања већ два издања поменуте књиге епископа Артемија о тим јересима, а српски епископи и даље ћуте упорно истрајавајући у равнодушном ставу наспрам издаје и  кварења вере православне.

Својим ћутањем српски епископи се придружују нецрквеним и неправославним поступцима патријарха  Иринеја, тј. заједничким молитвама са јеретицима, углавном папистима-римокатолицима; његовом учествовању у јеврејској служби паљењем свећа у синагоги; његовој изјави о томе да су све вере добре; његовој честитки римском папи Фрањи, у којој истиче да га је Дух Свети поставио на трон римских епископа; његовој заслепљености у томе да не одустане од тог екуменистичког неправославног усмерења и бедне сервилности глобалистчкој доктрини. Особиту саблазан међу православним верницима изазвало је и дрско увођење мирјана, чак и жена, у свети олтар, од стране епископа новотарца, Григорија захумско-херцеговачког, који себе назива бискупом. На све то српски епископи и даље ћуте, и ћутањем настављају са издајом вере.

Смело и отврено у одбрану те вере стао је само један епископ Српске православне цркве, кога напред поменусмо, а то је епископ Артемије. И како је он због такве ревности „награђен“? „Награђен“ је изгоном из поверене му, одозго, Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске; прогоном; медијским линчом; исконструисаним оптужницама и разноврсним и свакојаким понижењима. Све то поменуто овде, остављамо на савест свим учесницима Светог архијерејског Сабора Српске православне Цркве, историје ради. Сваки од њих понаособ одговоран је колико и цео Сабор због толиких канонских и догматских застрањивања. Упркос томе, нас правоверне и страхом Божјим прожете, духовно крепе и јачају речи светог оца Јустина Ћелијског који, пишући о истинској саборности у Цркви, вели: Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју, већ у сили и Духу Светоме. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а православље никад и довека.  Докле год смо верни предању светих отаца, дотле ћемо ходити њиховим путем. Заједно са њима бројнији смо и јачи. На тај правац нас у новије време усмерава и преподобни отац Јустин Ћелијски упозоравајући јерархију Српске православне цркве, речима: Ако наша Помесна црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред учини саборно: са свима апостолима, са свима мученицима, са свима исповедницима, свима светим оцима.  Такву саборност ми данас овде проповедамо као насуштну и спасоносну. Зато је наш превасходни задатак да чврсто стојимо на путу светих апостола, светих отаца, светих мученика и свих светих. Држећи се вере коју су они држали, ми имамо неразрушиво и несумњиво јединство са њима. Исти црквени отац је записао: Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним…  Стражећи над мисленим бедемима Цркве, а то су свети догмати и канони вере наше, ми се прибројавамо светоотачким редовима. Имајући њих за саборце у овој духовној борби војујуће Цркве на земљи, треба да удаљимо од себе сваки страх, сваку колебљивост, јер сви који за пријатеље и заједничаре имају угоднике Божје, за свог савезника имају самога Бога. Докле год пребивамо у јединству вере и побожности са њима, нема разлога за малодушност, јер за свог помоћника имамо самог Началника и Савршитеља спасења нашег, Христа Богочовека, дивнога у светима својим (Пс 67, 36). Тако верујемо, тако исповедамо, јер нас тако Црква, као наша брижна духовна мати молитвеним гласом учи песмом: Постарајмо се побожно проводити живот, да постанемо заједничари светих Отаца, у којима је богатство православног учења.

Таквом вером прожети, те покренути јеванђелском одговорношћу за њу и Цркву православну, ужасавамо се над страшним призором који се пре педесет година догодио у најсветијем граду Јерусалиму, када се у цркви Светог гроба Господњег патријарх цариградски Атинагора  сусрео са римским папом Павлом VI, да би годину дана касније међусобно „скинули анатеме“. Чин скидања анатеме, од стране цариградског патријарха, без превазилажења узрока исте, (а узрок је римокатоличка јерес) представља негацију свих Седморих васељенских сабора и целокупног догматског предања Цркве православне. Таквим сусретом у Јеруслаиму започет је такозвани „дијалог љубави“ а римокатоличка верска заједница је названа „сестринском црквом“. Ужас оваквог призора додатно увећава вест о томе да је педесетогодишњи јубилеј тог несрећног и јаловог догађаја, ове године био обележен у Јерусалиму суретом између цариградског патријарха Вартоломеја и римског папе Фрање 25. јуна. Сваки православни хришћанин се с правом пита какав је досадашњи плод таквих сусрета и свих јалових теолошких дијалога као и мноштва потписаних неправославних декларација током протеклих педест година? Плодови су горки и очигледни: римокатолици се нису одрекли ни једне своје јеретичке заблуде, а мноштво православних је дубоко саблажњено и потресено лицемерним „дијалогом љубави“ и, са њим повезаним, заједничким екуменистичким молитвама православних епископа са јеретицима. Светом Марку Ефеском било је довољно годину дана расправе са латинима да схвати њихову неискреност и неспремност на покајање и прихватање православног учења, зато је о томе овако писао: Много је било изгубљеног времена , додавши, између истине и лажи не може да се нађе ништа средње . Никада се човече, оно што се односи на Цркву, не решава компромисом… Очигледно је да епископима екуменистима ни педест протеклих година није довољно да се уразуме и схвате поменуте речи светог Марка Ефескога, као и непобитну чињеницу о томе да  досадашњи бесплодни „дијалог љубави“ није донео ништа добро. Напротив, породио је савремену екуменистчку јерес и свеопшту саблазан у Цркви.

Поступци епископа екумениста и њихов „дијалог љубави“ рађају многе недоумице, од којих је и ова: Откуда екуменистима и зашто толика љубав према јеретицима, ради које демонстрирају окрутну мржњу према антиекуменистима и исправнима у вери?!

Имајући у виду такву настројеност екумениста, овом приликом изражавамо, такође, забринутост због најаве Свеправославног сабора који би требало да се одржи 2016. године.

Шта нас, углавном, дубоко забрињава? Начин припремања тог Сабора; црквени великодостојници који га припремају, међу којима су углавном осведочени екуменисти и реформатори; вештачки наметнуте теме тог Сабора, као и остало што ће евентулано тај догађај пратити. Све то улива оправдану бојазан да такво саборовање неће бити у Духу Светоме, у духу светих апостола и светих отаца. Јер, како каже свети Јован Златоусти: Чему почетак није добар и остало је за одбацивање. И заиста,  оно што је у самом зачетку лоше, не може имати ни добар крај. У том духу свети владика Николај Жички каже: Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, тј. корачати ногом правим путем. На ово нас упозоравају и пророчке речи многих савремених отаца, осведочених својом побожноћу и светим животом. Посебно истичемо речи оца Јустина Ћелијског које је упутио као озбиљно упозорење ондашњој јерархији Српске православне цркве, а које остају савремене, свеже и оправдане и у нашем времену:

Свестан … стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету… савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.

Уместо јеванђелски целисходне и насуштно потребне осуде синкретистичког екуменизма, као духовне пошасти и јереси какве до сада није било под капом небеском, за тај, такозвани Свеправославни сабор спремају се теме и канонска питања која не представљају суштински проблем Цркве православне, већ средство остварења личних амбиција неких црквених поглавара. А знамо колико амбиција, као лик и подобије гордости и индивидуализма, разједа и наноси штету Цркви. Екуменистичка јерес се, пак, међу темама тог Свеправославног сабора представља, авај, у похвалном смислу, тј.  – као неопходни дијалог са инославнима у мисионарске сврхе, иако је свакој православној савести јасно да је савремени екуменизам, као јерес, у потпуности лишен истински православног, а тиме и мисионарског садржаја. Основна тежња данашњег екуменизма своди се на то да све назови „цркве“ изједначи и предстви као гране преко којих се подједнако постиже спасење, што представља директан атак на Символ вере из којег знамо за Једну Цркву и Једну Њену Главу – Христа, Који није глава „многих тела“ као ни „цркава“. Правоверни народ и сва православна васељена, с тога, жеравично ишчекује саборну осуду ове јереси од стране православних пастира, како би у Цркви завладао мир и поредак, толико потребан, а толико нарушаван јересима и новачењима у вери и предању. На ту потребу, јерархију Српске православне цркве упозоравамо и ми, скупа са оцем Јустином који је у вези са тим пре више од тридесет година писао архијерејима Српске цркве: …Питање које би, по нашем осећању и сазнању, могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање „екуменизма“. То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.

Такође, из историјског искуства знамо какву штету је папизам нанео Цркви Божјој и колико је људских душа папизам као јеретичка институција одвела далеко од пута спасења. Отац Јустин је још онда предвидео шта је суштинска тежња тадашњега, као и садашњега, на жалост, цариградскога патријарха, а то је жеља за апсолутном влашћу у Цркви; жеља за првенством, не по части које му канонски припада, већ по власти и управљању. На ово је указивао отац Јустин и следећим речима: У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије… у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама.

Тако, дакле, размотривши питање одржавања Свеправославног сабора, најављеног за 2016. годину у Цариграду, са позиције апостолско-отачког предања ми унапред одбацујемо одлуке тог и сваког другог сабора, уколико оне не буду доношене у Духу Светоме; уколико не буду духом и словом у континуитету и у складу са свим васељенским и помесним саборима, који су као богонадахнути прихваћени од стране Цркве Божје. Томе смо научени од светих отаца, који на светом Седмом васељенском сабору овако исповедише: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква… Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Сабори.. . Нека свако у Цркви разуме и нека се умудри, да дрско мењање догматског и канонског православног предања носи са собом анатеме отаца свих православних васељенских и помесних сабора.

На овом црквено-народном саборовању дужни смо, такође, подсетити да се ове године навршило петнаест лета од злочиначког бомбардовања наше земље, од стране западне војне огранизације НАТО, након којег је извршена окупација Косова и Метохије. Навршило се и десет година од Мартовског погрома, који се догодио наочиглед окупаторских НАТО снага на Косову и Метохији. Материјална штета која је тим злочинима причињена веома је велика, али духовна штета је много већа, јер су уништене светиње и људски животи. Рана, настала током бомбардовања и окупације наше земље и даље је незалечена; отворена је, те и даље боли сваког православног Србина. Зато је наша хришћанска и људска дужност да то страдање и жртве које су у њему пале никада не заборавимо, апелујући и овом приликом на Владу Републике Србије да прогласи окупацију Косова и Метохије, а не да уз прећутну сагласност Српске православне цркве, наставља политичке процесе издаје наше свете лазаревске и мученичке територије. Дужни смо да се напред поменутим страдањем поучимо и да схватимо ко су нам пријатељи, а ко непријатељи. Тако поучени састрадавамо са нашим истинским пријатељима и браћом по вери и крви, са великим Руским народом, особито са оним делом тог народа који ових дана страда у Украјини, тј. Малорусији. Западне империјалистичке, колонијалне и фашистичке снаге користе у својој инвазији на Украјину, своју уобичајену стратегију: лажну демократију, медијски рат, обмањивање светске јавности, дакле, иста средства примењивана против српског народа деценијама уназад. Не изненађује нас ни страшна чињеница да је Запад у овом неделу и овог пута окриљен благословом Ватикана, тј. благословом украјинских отпадника од православља – унијата, који су, као и много пута кроз историју, позивали на убијање и истребљење православног руског народа у Украјини. Из нашег свенародног трагичног искуства знајући са каквим непријатељем се суочавају дужни смо пред Богом, историјом и својом савешћу, да свим својим срцем стојимо уз нашу православну руску браћу. Будући сами окупирани од стране истих непријатеља, немоћни да својој православној браћи пружимо помоћ у физичком смислу, упућујемо им своју молитвену и моралну подршку, испуњену истинском братском љубављу и састрадавањем.

Ове године се навршава и стогодишњица почетка Првог светског рата. Захваљујући чојству и јунаштву наших славних предака, ту свеопшту људску несрећу памтимо као трагични, али и славни део наше историје. Еванђелска традиција српског патријархалног друштва увек је надахњивала наше претке да, кад је то потребно, и своје животе положе у одбрани отаџбине и свог народа, супротстављајући се тиранима у сваком времену. Наш дуг према њима и њиховој жртви је, не само да се њих сећамо, да се њихове жртве опомињемо, већ да их у томе и следимо, супротстављајући су, у мери наших могућности и ововременим тиранима. Дужни смо пред Богом и пред нашом историјом да уградимо себе у ту вечиту борбу православног српства за Крст часни и слободу златну. А та борба и даље траје и трајаће докле год Косово и Метохију не ослободимо од окупатора.

Од посебне је важности, и света је дужност одупирање свима и свакоме ко тенденциозно прекраја историју на штету и поругу наших часних жртава у Првом светском рату, али и пре, и после њега све до најновијег рата у Босни и Херцеговини, и бомбардовања Србије, Косова и Метохије. Намере непријатеља су да нас, као жртву представе за агресоре, а западне завојеваче великих освајачких апетита, да представе за недужне жртве, иако управо ови носе директну одговорност за толика почињена зла над српским народом.

Уз тугу и жаљење за свима пострадалима, не смемо се оглушити ни о поруку коју нам са собом носе последња страдања нашег народа од водених стихија. Када људи својим грехом бунтују против Бога, онда и природа бунтује против човека. Бог је природу створио да послужи човеку, али када човек не служи Богу, природа престаје да служи човеку. Српски народ је утонуо у грех неверја. Потрошачки менталитет западне антикултуре развејава као ветар остатке лажног комунистичко-материјалистичког морала без Бога, а Србија се показује као морална и духовна пустиња. Зато поплаве од Србије чине пустош и у физичком смислу. Мало је оних који се искреном вером и служењем обраћају Богу, а још је мање истинских пастира који људе приводе покајању, поучавањем у истинској вери и исправном живљењу по православном учењу и предању. Са још већом тугом слушамо, кад је реч о недавној поплави, анемичне поруке и „поуке“ јерархије Српске православне цркве, пре свих патријарха Иринеја, који нема пастирске смелости и апостолске одважности да каже народу истину о поплавама – да су оне између осталог, и последица свенародног греха;  да поучи народ онако како је то чинио свети владика Николај, пишући: Потоп (симболички) представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Духовни помор и мноштво умртвљених душа и савести у нашем народу собом доносе и физичке жртве проузроковане многим болестима, катастрофалним поплавама и најстрашнијим грехом – чедоморством. На стотине хиљада нерођене деце бива убијено од стране њихових родитеља још у утробама мајки. Западна антикултура жање свој страшни род међу морално посрнулом омладином, којој није усађена свест о православним породичним вредностима, о разликовању хришћанске љубави од разврата и блуда. Отуда таква лажна љубав, као грех, порађа још већи грех – чедоморство и пад наталитета. На тај начин наш народ постаје сопствени егзекутор. Духовном и физичком одумирању нашег народа доприноси и душегубно представљање и наметање содомског греха настраности и изопачења, званог хомосексуализам, као прихватиљиву норму и правило живљења.

Услед свега тога из Београдске патријаршије се уместо гласа који позива на свенародно покајање, чују само позиви на екуменизам, дијалог са римокатолицима и инославнима, све са крајњом жељом да нас римски папа удостоји своје посете. Уместо бриге због трагичног духовног стања српског свештенства, а последично и народа, већина епископа Српске православне цркве се брине превасходно за такозвани „дијалог љубави“, запостављајући истину, и за уједињење са Ватиканским јеретичким престолом, а остатак њих заокупљен је остварењем личних интереса, стицањем профитабилних епархија и парохија. Изнад бриге и старања о сопственој пастви, српски епископат се дао у васпостављање јединства са непокајаним јеретицима, посредством јеретичког екуменистичког покрета. Напред је речено и показано, што је већ сада очигледно, да ће плод таквих екуменистичких стремљења бити само још једна срамна унија, записана црним словима у историји наше Цркве. Потребно је имати богочовечанске циљеве, али и богочовечанску методологију, по речима оца Јустина, јер циљ не оправдава средства, (што је супротно јеретичкој доктрини) а савремени екуменизам није богочовечанска методологија, већ глобалистичка и антихришћанска.

Видимо да су се на веру православну и Цркву Христову многи непријатељи устремили. Ипак, утешно је, браћо и сестре то што у свакој помесној цркви православној има православно стојећих, који у мери својих снага и могућности пружају отпор јересима и надошлим таласима урушавања православне вере и живљења. Дубоко смо свесни смисла православне саборности и заједничарења у једној вери, остављеној у наслеђе, али и на одговорност нама православнима. Свесни те одговорности овом приликом, смирено и братски, упућујемо позив на саборну антиекуменистичку борбу и на обједињење и саборност у духу и исповедању вере православне, свима који верују и мисле православно и антиекуменистички.

Упркос свим побројаним искушењима, која нису мала, нити безазлена, велики је и од њих већи и моћнији наш Бог, Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине (1.Тим 2, 4). Зато нас Свевишњи усред свих ових невоља призива на крепку веру у милост Његову, и преко пророка Исаије храбри: Укрепите клонуле руке, и колена изнемогла утврдите (Ис 35, 3). Упућује нас Господ на веру која је делатна, која покреће на покајање и исправљење, која позива и мало и велико; пастире и вернике; властодржце и просте на покајање које је Богу угодно, а за душу благотворно. Да се утврђујемо у таквој вери учи нас и апостол Петар, образлажући циљ и смисао искушења која Господ попушта, јер каже: А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, Он да вас, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи (1.Петр 5, 10). Сам Господ нас, такође, опомиње и усмерава којим путем да ходимо, слично је поучавао и упућивао изабрани народ израиљски, говорећи им: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона … да не одступате од њега ни надесно ни налево (Исус Нав 23, 6).

Речено је: Мудрост крепи човека (Проп 7, 19) а мудрост светоотачка нас преко светог Саве саветује да држимо веру чисту и молитву честу , тј. де се у православном исповедању вере држимо и побожног живљења у посту, молитви, исповедању грехова својих, причешћивању и свеукупном држању заповести Божјих, са добром надом у Бога који таквим прегаоцима дарује вечна добра у будућем веку, а у овом животу све што је неопходно. Само побожним животом стичемо снагу за чување и исповедање вере православне. Без побожног живљења нема ни побожног исповедања вере а без једног и другог нема спасења. На Господа своју наду полажимо, поучени псалмопојцем који каже: Стави на Господа бреме своје, и Он ће те поткрепити (Пс 55, 22) и таквом вером наоружани смело наставимо своју борбу за духовни и национални опстанак и опоравак.

Неисцрпне су ризнице Божје милости и снаге коју дарује верним слугама, јер је речено у Светом писму: Богатство и слава од Тебе је, и Ти владаш свим, и у Твојој је руци моћ и сила, и у Твојој је руци узвисити и укрепити све (1. Дн 29, 12). Када је изабрани израиљски народ градио свој храм Господу, људи су у једној руци држали мач, бранећи се од непријатеља, а другом су градили; у таквим невољама крепили су једни друге речима: Устанимо и зидајмо, а последица тога исказана је даље у Светом писму: И укрепише им се руке на добро (Нем 2, 18). Зато и ми устанимо и зидајмо, градимо пре свега домове наших душа, као храмове Духа Светога. Затим, ограђујмо и подупиримо Цркву нашу православну, чувајући њене темеље, веру нашу, уграђујући себе у Њу побожним животом нашим. У томе нас охрабрује псалмопојац Давид, подсећајући нас да су чврста обећања Божја, да ће Бог бити уз оне који Му служе и држе заповести Његове, јер вели: Закон је Господњи савршен, крепи душу; сведочанство је Господње верно (Пс 19, 7) и још: Неће дати довека праведнику да посрне (Пс 55, 22).

А сам Господ Бог наш, у Кога верујемо и Кога исповедамо у Светој Тројици, Отац, Син и Дух Свети, са Којим почесмо и завршавамо, оснажује нас, крепи и охрабрује говорећи: Не бој се, јер сам Ја с тобом; не плаши се, јер сам Ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. (Ис 41, 10).

У манастиру светог Николаја Мирликијског
у Лозници код Чачка
у Недељу светих отаца
лета Господњег 2014.

Предстојатељ
Црквено-народног молитвеног Сабора
Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу
др Артемије