Кад со обљутави – Архиепископ Аверикије Џорданвилски

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. (Мт. 5,13)

„Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је – по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)!“ – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, свети Игњатије (Брјанчањинов).

Немамо ли ми, у наше време, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер се у том погледу – у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница – у последњих сто година заиста отишло још много даље.

Жалосни „прогрес“, по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавању краја. И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!

„Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају „хришћанима“ (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу – како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке,, и различите преваре и љута гоњења… у последње време ће прави монаси (то се, коначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободно служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служење сатани.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава – све до већ отвореног служења сатани – може рећи да време још није наступило?
Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.

Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму.

Због тога код истинског, заиста-верујућег хришћанина, не може бити никакве „панике“ при сагледавању мрачне слике Отпадништва, кога се некако сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега „не примећују“ отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да га бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.
Свети Игњатије нам даје упутство:
„Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком…“
Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и „прикључити се“? Наравно да не! Ево шта нам је чинити:
„Удаљи се од њега и чувај – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај“.
У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља!

Ето зашто је злочинство ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге „да својом немоћном руком зауставимо отпадништво“, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се „удаљимо“ и да се „чувамо“, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве – светог Григорија Богослова: „ћутањем се издаје Бог“. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа!

Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету:
„Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија! Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа… Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њеховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас пред нама испуњавају:
„Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је тај мален и биће све мањи и мањи… Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету… Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи писма морају бити испуњене.

Црква ће остати Црква, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у Њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити „уздрмани“ и „пашће“, биће „надвладани вратима пакла“, без обзира на то што ће наставити да себе називају „црквом“.

СВЕТА РЕВНОСТ –  Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Повезани чланци

Небеска Литургија, Свети Владика Николај охридски и жички

Небеска Литургија, Свети Владика Николај охридски и жички

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА Хај, шта се оно чује из даљине:Дал су вјетри, дал су вихорови,Ил шуморе горе јаворове,Ил са земљом трава разговара,Ил пјевају на небеси звијезде? Нит су вјетри, нит су вихорови,Нит шуморе горе јаворове,Нит са земљом трава разговара,Нит пјевају на...

Оци и учитељи Цркве о позоришним представама и забавама

Оци и учитељи Цркве о позоришним представама и забавама

Морална процена неких видова разоноде ОЦИ И УЧИТЕЉИ ЦРКВЕ О ПОЗОРИШНИМ ПРЕДСТАВАМА И ЗАБАВАМА Хришћанин има свету обавезу да строго прати и осматра да ли му је све потпуно корисно, да ли све служи његовом морално-духовном узрастању и напредовању, да ли поседује неку...

КАДА СЕ КОЈИ ПСАЛАМ ЧИТА

КАДА СЕ КОЈИ ПСАЛАМ ЧИТА

Поуке светог Арсенија Кападокијског везано за прилике у којима треба читати поједине Псалме Приликом сађења стабала или лозе, да би донели плодове. Да би Господ просветлио оне који иду на сабор (на зборове). Да се зло одагна од људи, како не би неправедно мучили своје...