Исповест – Убио сам цело Смедерево


Из архиве НИН-а, сада давне 1996. године, преносимо чланак покајничке исповести о ужасима абортуса – утробног чедоморства.

Др Стојан Адашевић, гинеколог који одбија да обавља абортусе

Убио сам цело Смедерево

Обавио сам негде од 48 до 60 хиљада абортуса, не знајући шта радим. То је као кад убијете један град “ , каже доктор Адашевић

dr Stojan AdaševićДр Стојан Адашевић, гинеколог-акушер, шеф је Кабинета за ултразвук у КБЦ “ Дедиње “ , предавач у Југословенској школи за ултразвук, радио је у Родзал Гредјуејт Шол-Хемерсмит Хоспитал Лондон, био предавач у Еревану…

Др Адашевић, већ неколико година одбија да обавља абортусе. Зашто?

– Једноставно, схватио сам да убијам живог човека. Радом на ултразвучним апаратима увидео сам да дете од три месеца утробног живота стави палац у уста и сиса. То ја видим на ултразвуку. А онда, кад се изврши абортус – пошто је то законом дозвољено до 12 недеља – та рука и тај палац, отргнути од тела, леже испред мене на столу. Радећи то, схватио сам да убијам људе. Нисам могао више да издржим…

Колико сте, пре него сто сте престали то да радите, обавили абортуса?

– Негде од 48 до 60 хиљада. То је као кад убијете један град, већи од Смедерева. Тешко је прихватити ту одговорност, поготово данас када Срби изумиру. Тешко је, поготово кад схватите да сте и сами допринели да изумиру. Али, мора се имати у виду да смо у оно време идеолошког беспућа ућени да људски живот почиње тек када дете заплаче, што, на крају, и закон тврди. Има и судских пресуда које то потврђују. До тог првог плаца сматрало се да је дете део мајке. Међутим, тек када сам схватио да то није тако, односно да је нерођено дете човек за себе, потпуно засебно биће, престао сам да радим абортусе.

Значи, сматрате кад извршите абортус, убили сте живог човека?

– Не. Сматрам да сам починио нешто много горе. Јер, жив човек има могућност да се брани, постоје институције које ће да стану иза њега, у његову заштиту, а нерођено дете нема те могућности. Оно нема никакву заштиту. Убити дете у утроби исто је као када би васпитачица у обданишту или учитељица у школи убила дете које јој је поверено на чување.

Да ли тиме што одбијате да радите абортусе крсите уставну одредбу о праву “ планирања породице “ ?

– Ни најмање. Понављам, ни најмање. Ако је неко вегетаријанац, Зашто га онда на силу терати да коље нечије прасиће и телиће, да би то неко јео?! Увек има људи који нису вегетаријанци и који прихватају да то раде. Поштоји нешто што се зове слобода савести. Југославија је још 1948. године потписала Декларацију о правима човека, где се помиње слобода савести. Моја савест је да не желим и нећу да убијам. Ако војник може да служи војску у цивилу, да не узима пушку у руку, Зашто и ја не могу да обављам све своје послове, само да не радим абортусе!? Да не убијам нерођену децу. То је моја слобода савести.

То доживљавате као грех?

– Свако нека то просуди по својој савести, сам за себе. За мене је то убиство.

Статистика каже да су пре овог рата на 23 до 25 побачаја била само три до четири порођаја. Каква је данас ситуација?

– Статистике су веома чудне. Статистика каже: ја једем месо, комшија једе купус – у просеку ми једемо сарму.. Међутим, ипак, статистика нешто каже. А каже да се нешто једе. Исто тако, статистика каже да има побачаја. По једној статистици, тај број је већи, а по другој, мањи. По мом искуству, пре рата на 23 до 25 побачаја била су три до четири порођаја. Сада је то још горе. Према мом сазнању, на 25 побачаја долази само један порођај.

По релевантним прогнозама, ако се настави овакав тренд наталитета, односно морталитета, Срби ће за 20 година у Србији бити национална мањина, а за 150 година могла би да их задеси судбина Маја, Инка, Хазара…

– Према званично објављеним подацима, у 1993. години, од 100 рођене деће, 36 су Срби а 64 несрби. Шта то практично значи? Кад, кроз двадесет година, та деца стасају и, 2013. године, стану у регрутни строј, од њих 100 само 36 биће Срби! Већ само то значи пропаст Србије. По другим подацима, које износи професор др Марко Младеновић, већ 2009. године у Југославији ће бити потпуно исти број Срба и Албанаца, с тим сто ће Албанци имати младу, снажну, генетски способну популацију, популацију способну да се размножава, а ми Срби имаћемо популацију састављену највише од баба и деда, који генетски нису способни, тако да ћемо убрзо постати национална мањина у својој земљи Немањића.

Више пута обраћали сте се Синоду Српске православне цркве захтевом да се забрани црквено чинодејствовање (рецимо, венчање, сечење славског колача…) оним верницима који су починили утробно чедоморство. На какав пријем је наишао тај ваш захтев?

– До сада, на то званичан одговор нисам добио, сем једног незваничног записника и мишљења једног човека који није свештено лице. По црквеним канонима, јасно се каже да онај који је урадио утробно чедоморство, као и особа којој је урађено утробно чедоморство, искључују се на десет година из Цркве. Предлагао сам да се не поступи тако са народом који је обезбожен и не зна шта значи абортус, за разлику од народа у Грчкој, који то одлично зна. Да се, једноставно, примени најблажа форма – да се укине право на сечење славског колача. То је црквено-народни обичај, који не спада у Свету тајну. Међутим, одговор на то нисам добио. Кад скренем пажњу да се та и та особа венчала у цркви, а претходно је обавила абортус, добијем одговор: “ А одакле би то свештеник требало да зна?! “ На то ја узвраћам питањем: “ Како се може десити да пастир не зна која му је овца црна, а која бела?! “

Мени закон даје право да радим абортусе, али ако сам хрисћанин-православац, ја на то немам право. Међутим, код нас се за хрисћанина и православца прихвата и онај ко ради абортусе, ко од тих пара пуни своје џепове. Приватна пракса цвета. Кажу да немамо право да казнимо целу породицу. Али, породица је та која ужива све благодети, зато што њен један члан обавља утробно чедоморство. Таква породица зна откуд јој такав стандард, који је пет, шест… тридесет или седамдесет пута већи него код обичних људи. Дакле, та породица то дозвољава.

Мислите да вера заиста може да утиче?

– Некад се одлично знало да је абортус грех. Да се о повратку у Цркву жене, која је урадила абортус, одлучивало после десет година, на основу њеног покајања. Данас се о томе не зна. Жене не схватају да је то грех. Имао сам случај једне жене која је дошла код мене да јој урадим абортус. Одвраћао сам је, јер сам знао да има само једно дете. Она је, ипак, отишла на друго место. Касније је дошла код мене на контролу. Похвалила се како је добро прошла. Каже да је то зато сто се причестила. Каже: “ Кад сам се враћала са абортуса, наиђемо муж и ја на једну цркву.. Велим мужу ‘ајде да свратимо у цркву, кажу бабе, ваља се. Уђемо, унутра неки ред. Станемо и ми. Питам шта чекају. Причешће, кажу. Причестим се и ја. “ Питам: “ Јесте ли се исповедили? “ “ Не. Зар и то треба? “ – пита она. “ Треба “ , велим. “ Ја то нисам знала, а видите да ми је баш лепо помогло причешће. “ Ето тако, та жена појма нема шта значи причешће, да оно иде после поста, исповести… Она о томе појма није имала.

Откуд такав однос Цркве, кад у Божићној посланици, за 1995. годину, коју су потписали сви црквени великодостојници, са патријархом Павлом на челу, пише да је “ чедоморство вапијући грех пред Богом “ ?

– Пише. Али, пракса је таква да ја нисам добио никакав одговор, нити ми је омогућено да о томе говорим на Теолошком факултету. Јесте, Свети синод је дао налог Теолошком факултету да ми се омогући да одржим предавање, неколико пута. Али, предавања нису одржана! Једно је речено, а пракса је нешто сасвим друго!

Шта је вас рецепт за излечење од “ беле куге “ ?

– Прво, да се обожимо. Али, на томе не треба да ради само Црква, него сви. Друго, да схватимо да ми не живимо само за овај данашњи тренутак, него да живимо за своје потомке, као што ми живимо животом својих предака. Мора се променити и схватање мушкарца, да он схвати да не треба да се понаша као неки кабадахија чија ће се мушкост показивати тако што ће у што краћем временском периоду имати што више сексуалних односа са што више жена. Мушкост се огледа у броју деце коју човек васпита и изведе на пут.

У циљу спречавања “ беле куге “ код Срба предлажем да се омогући слобода наступа у масмедијима, не само онима који су за изумирање српског народа, већ и онима који се против тога боре. Затим, успостављање комисије за прекид трудноће, онаквих какве су биле пре оног фамозног Устава из 1974. године, која ће спречавати екстремне и неоправдане абортусе. Такође, неопходно је престати да се од порођаја прави баук (ако, рецимо, на почетку филма видите трудницу, знајте сигурно да она на крају филма умире на порођају)…

Живота нема без рађања, па ни Срба!

Јован Јањић

 Извор: Архива НИН-а http://www.nin.co.rs/arhiva/2393/3.html