По смрти св. Саве у Трнову у Бугарској, његово свето тело би пренето у Србију и сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243.), синовца светога Саве.[1]
У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља. Мошти св. Саве беху заиста за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, вере, наде, љубави, утехе, радости и окрепљења. Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од моштију светог Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то подстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске српске душе.
Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца српског рода, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покољ, узме из кивота тело светога саве и пренесе у Београд Синан паши. У суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело светог Саве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језиви догађај. А један непознати монах записа: „да се зна када сажегоше Турци светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском…“
Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив, како на небесима пред престолом Божјим, тако и у срцима и души свога народа на земљи:
„Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал’ не спали славе, нити спомен Саве!“ Тако Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, после смрти постаде и мученик Христов.
