ЗАШТО СРБИ СТРАДАЈУ?


Село Пољна, 1948. године

Кафана или продавница места су, као по правилу, где се претресају сви значајни догађаји. Тако је, углавном, по селима Србије, па и овде у Пољни у трстеничком крају, селу које последњих недеља живи у препричавању „сахране“ обављене још 1948. године.

А сахрањен је нико друго до – Бог! Тако су нам причали мештани окупљени тог дана пред месном продавницом. Ко је и како Бога „сахранио“?

Властимир Ђорић овако говори о том догађају. Он је, вели, заробљен у рату 1941. као војник санитетске службе XII пука. После праве одисеје обрео се са другим заробљеницима у околини Хамбурга. Савезничке јединице су их ослободиле, али уместо у Пољану, Властимир се запутио у Америку. Провео је тамо пуних тридесет година, радио у Кливленду, а онда се негде крајем 1975. вратио у родни крај.

Првог дана када сам дошао у своје село, кренуо сам у цркву – сећа се старац.

Пошао сам са братом Станимиром и кад смо били близу порте, он је рекао да даље не сме, да власти замерају онима који иду на службу и исповедају веру и да ће ме сачекати у винограду. Било ми је то чудно, а поготову када сам у цркви затекао само попа Јована и мештанина Тила Ђекића.

Доцније су му у селу причали да је после рата спровођена акција “ отрежњења народа“ и сузбијања сваког религиозног исповедања. Говорили су да је за вернике већи откуп, већи порез, теже обавезе, а за оне који иду у цркву постоји и мера слања на рад у руднике, или сечу шуме по планинама.

Тих дана, како вели, чуо је причу да је група сеоских активиста организовала – сахрањивање Бога! Лепо су организовали поворку, направили мали ковчег, прошли кроз село, на Мицковој тресави ископали раку и ту сахранили – Бога! После су се вратили у центар Пољне и свима причали да је Бог покопан и да је са Њим завршено.

Тако прича Властимир Ђорић. Божидар Дачић – Дидо све то потврђује. Он је био очевидац тога догађаја и памти све детаље, имена учесника, њихове судбине и даље животне стазе.

Кад сам се вратио из заробљеништва, као верујући човек, изабран сам за члана савета Црквеног одбора. Доцније сам постао и председник тог одбора за парохије у Пољни и Риљцу. Имао сам грдних невоља са властима. Прогањали су ме, вршили на мене притисак да се манем Цркве и вере, али ја то нисам могао да учиним.

Узоран домаћин, богат сељак и познати прегалац, уживао је велико поверење својих мештана у Пољни, па су га изабрали за свог делегата у скупштини општине Трстеник. Убрзо су га позвали у град и саопштили: или да одустане од функције у црквеној општини или да се одрекне представљања свога села у Већу месних заједница.

Одговорио је, како рече, да од Црквеног одбора не одустаје, а ако га његови мештани смене, јер они су га и изабрали, нема ништа против, поднеће оставку на делегатско звање.

Мештани нису хтели да га смене. Остао је и одборник, али и председник Црквене општине. То је и данас. Сећа се и он живо „сахрањивања“ Бога. Све су то, вели, извели активисти села, они који су се борили против вере и радили на „отрежњењу народа“.

Како се живело у тим временима у овим крајевима, сликовито описује и пензионер Васо Брадић: – Ја сам по повратку из заробљеништва био овде у селу на разним дужностима. Стално сам из Комитета добијао директиве да се спречава народ и омета да не иде у цркву, а посебно да се у школама појача рад са децом око тврдње да нема Бога. Велики притисак је био на нас да се говори о беспотребности слављења славе и спречавању мештана у вези са обележавањем крсног имена.

Прича Васо како су двојица мештана Пољне, Жика Марковић и Милун Васић скинули крст са цркве и бацили у бунар Љубише Тумића. Убрзо је Жика страдао у саобраћајној несрећи а Милутин је умро од тешке неизлечиве болести.

Много невоља, како рече, било је и са ношењем бадњака. Кога је милиција око Бадњега дана ухватила макар са гранчицом у руци, привођен је судији за прекршаје и кажњаван.

А што се тиче сахрањивања Бога, тачно је, то смо сви знали, каже. Глас о томе је пукао истога дана широм моравске долине и свет се чудио што се то догодило у Пољни. Занимљиво је да је данас од актера тог ружног и примитивног чина жива само једна жена коју сви помињу, иако избегавају и име да јој изговоре. Кажу: тачно је, она је била у тој поворци, много је зла нанела селу и данас живи презрена и одбачена.

Нисмо успели да разговарамо са њом. Никоме на отвара на позиве. А на прагу љути пас бесно лаје на придошлице.

Нико се у тој кући гостима не радује.

Чак и у оно време у селу се о овоме полугласно разговарало. Свака интерпретација овог догађаја могла је да има обележје и „непријатељске пропаганде“, па су се људи устручавали да то помињу.

А зна се тачно шта је било.

Васа Брадић прича како су негде нашли неко залутало сеоско куче и убили га. Склепали су сандук од нерендисаних чамових дасака, убацили унутра мртвог пса, направили и крстачу, написали на њој „Господ Бог“ и поворка је кренула селом.

На Мицковој тресави су се зауставили крај ископане раке. Спустили су сандук и затрпали га земљом, поболи крстачу…

При повратку, сећа се Брадић, рашири се глас по селу да су били на погребу, да су Бога сахранили и да Њега више нема.

Тако је Пољна 1948. сахранила Бога.

Воја Благојевић
Илустрована политика, 6.2.1993. бр. 1788. стр. 18.