Св. Григорије Палама – Господе, просвети таму моју – 41. беседа


41. Беседа

На 14. недељно Еванђеље где се говори о свадби царевог сина

Sv Grigorije Palama 0001

Свети Григорије Палама

1.    Најпре ћу вашој љубави поновити завршне речи приче Господње, коју смо данас прочитали из Еванђеља: Много је званих, али је мало изабраних. Ову мисао Господ истиче кроз целу причу зато да бисмо се ми трудили да будемо не само звани, него и изабрани. Онај ко је само зван, а не и изабран, не само да отпада од незалазне светлости, него се и изгони у таму најкрајњу, и везују му се и руке и ноге; ноге – зато што нису трчали ка Богу, а руке зато што нису чиниле богоугодна дела, и бива предат плачу и шкргуту зуба.

2.    Можда ће неко одмах бити у недоумици: зашто је Господ казао да су „многи“ позвани, а није казао „сви“ су људи позвани. Ако нису сви позвани, не би било правично да они, који чак нису ни били позвани, буду лишени обећаних блага и подвргнути мукама којима Он прети. Можда би они и послушали и одазвали се, да их је неко позвао? Јасно је да би било неправично да буду одбачени ако нису чак ни били позвани. Није, међутим, истина да нису сви позвани, зато што је Господ, узносећи се на небо после васкрсења из мртвих, рекао Својим ученицима: Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље сваком створењу (Мк. 16; 15); и: Научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28; 19-20). Да су ученици ову наредбу спровели у дело, с правом износи Павле: Зар не чуше? Свакако (да чуше): по свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Рим. 10; 18) тј. речи апостола. Значи, сви људи су били позвани и, следствено томе, они који нису приступили вери, правично ће бити подвргнути казни. Зашто, дакле, Господ није рекао „сви“, него „многи“ су звани? Зато што у овом случају Он говори о верујућима, због чега је тек после ове приче изговорио поменуте речи, јер ако се позвани одазове и крстивши се буде призван од Христа, али при томе не буде ходио достојно тога призвања, и ако, живећи у Христу не испуњава она обећања која је дао при крштењу, такав човек онда, иако је „зван“, није „изабран“.
3.    Неки су, међутим, у недоумици или, боље речено, они који су прах и пепео оптужују Наднебеског, јучерашње окривљује Предвечнога: „Зашто је Бог“, кажу, „звао оне за које је знао да ће одбити или да се неће одазвати? И зашто је уопште, знајући унапред за то, створио оне који ће бити предати на муке?“ Не обазирући се на то да колико је небо изнад земље, толико су Моје мисли изнад ваших, говори Господ (Иса. 55; 9), они траже од Бога да им положи рачуне и цењкају се са Оним Који је изнад сваке мисли. Чиме се то ми људи разликујемо од мрава? Зар наша природа није сачињена од истог вештаства од којег и њихова, мислим на тело? Не хранимо ли се истим вештаством? Не живимо ли тамо где и они? Зар се не користимо истим способностима као и они? Зар нас мрави по нечему не превазилазе? Они се више труде да прикупе храну, одлично знају шта им је од користи и боље се старају да припреме годишње залихе. Ми њих превазилазимо разумношћу душе; али, какво је то наше превасходство у поређењу са оним које Бог има у односу на нас?

4.    Ако, дакле, ни сви мрави света, ако би се сабрали на једно место, не би могли да појме ни најмање наше дело или замисао премда их и не превазилазимо у свему, како бисмо ми могли проникнути у дела и ум Божији, када нас Бог бескрајно и бесконачно превазилази, и како бисмо без вере могли потпуно схватити последице догађаја? Као што велико светило на небу не би могло произвести дан, да његова светлост не превасходи наш вид, тако ни Творац наше природе, Бог, не би био Творац нашег спасења, када би нам био схватљив и када не би поседовао мудрост и доброту која превасходи наш разум.

5.    Како не помисле они који оптужују Бога за то што је позвао и оне који се нису делима одазвали на Његов позив, да би они, уколико их не би позвао, Њега сматрали узрочником своје пропасти? Он их је зато и позвао, да нико не би могао рећи да је Он узрок нечије пропасти. А зашто је он уопште створио такве људе, који ће бити предати на муке? Он није створио људе за мучење, него за спасење, што је јасно из саме чињенице да их је позвао. Да је Он хтео некога да казни, не би позивао све да се спасу. Ако је пак Он, по Својој доброти, привео и призвао мене да се спасем, а ја самога себе приказао као рђавог, не би ли моје зло, док још и није било учињено, морало већ тада да победи и спута Његову вечну доброту, тако да ме Он унапред не би позивао на спасење?! Да ли би то било праведно?! Онај пак ко не поставља питање на овај начин него окривљује Творца, у суштини тврди да Бог није требало да ствара разумно биће; јер, чему разум, ако при том не би постојале слобода воље и самовласност да се врши избор? А како би неко могао имати самовласност и слободну вољу, ако не би могао, уколико жели, да буде и рђав? Ако се, пак, без слободе воље не може бити рђав, онда се, сва-како, без ње не може бити ни добар.

6.    Дакле, онај ко каже да Бог није требало да ствара оне који ће бити кажњени, самим тим каже да није требало стварати ни оне који се спасавају, и уопште, разумно и самовласно биће (досл. природу); а ако је и све остало било створено ради овог разумног бића, онда овим такав човек као да каже да Бог није ни требало да буде Творац. Увиђате ли колико је то неумесно? Међутим, пошто је Бог створио људски род као разуман и обдарен слободном вољом, па су, користећи се на различите начине овим даром, једни постали рђави, а други благочестиви, зар би доброме Богу уистину одговарало да, зато што ће бити и рђавих, не приводи у биће и оне добре? Да ли би ико могао смислити нешто неправедније? Ако би и један једини човек на свету био добар, ни тада не би било праведно не саздати творевину, зато што је бољи један који твори вољу Господњу, него десетине хиљада безаконика. Хоћемо ли онима што испирају злато из златоносног песка рећи да не треба толике гомиле земље пребирати због зрнаца злата? Послушајмо шта би било када не би постојао избор: када не би било званих, не би било ни изабраних, а како би ови били звани, ако не би били приведени у биће (ако уопште не би постојали?

7.    Скратимо, међутим, наше казивање и упитајмо оне што осуђују Онога Који жели да се сви спасу, шта радити са оним људима који не желе да се спасу? Будући да смо смртни, нама је нужно потребно да се хранимо. Дакле, пошто наш организам, ради опстанка, одабира храну и један њен део упија у себе, а други, непотребни, избацује напоље, хоћете ли због тог рђавог дела хране потпуно престати да једете, или ћете, због оног дела хране коју наш организам ради опстанка наше природе издваја и путем варења, упија и прилагођава себи, узимати храну? Нема потребе размишљати о овоме, јер ми самим делом одговарамо на ово питање, свакодневно се хранећи и уносећи у себе храну коју наш организам или прихвата или не прихвата. Због чега тако чинимо? Због тога што нам је урођена љубав према животу. Тако и Бог, по својственој Му благости и добротољубљу, није ради оних који ће по сопственој вољи постати рђави допустио добрима да доспеју у биће, него је ради добрих створио и оне који ће постати рђави.

8.    Зар не видите да лекари не допуштају да не гладују они болесници који због слабог желуца нису у стању да задрже храну, него је враћају натраг? Зашто их лекари присиљавају да једу? Зато да би организам колико било искористио храну, без обзира на то што највећи део хране остане неискоришћен. Зато се лекарско умеће правично назива човекољубивим. Тако добротољубље и човекољубље Божије постају још очигледнији: иако постоје људи који брину за своје спасење, мало их је у поређењу са мноштвом оних који се не спасавају. Бог је саздао сав људски род и, без обзира на то што ће мало људи бити изабрано, Он је по преизобиљу Свог човекољубља позвао све (људе).

9.    Царство небеско је, каже, као човек цар који начини свадбе сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтедоше доћи. Он овде „свадбом“ назива сједињење Сина Божијег са људском природом и преко ње са и са Црквом. Говорећи да је тајна брака велика, Павле додаје: А ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5; 32). На другом месту он нам овако говори: Обручих вас мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2. Кор. 11; 2). А зашто се каже да је Цар Небески, најузвишенији Отац, начинио Своме Сину „свадбе“ (како стоји у оригиналном тексту, прим. прев.), а не „свадбу“? Зато што Женик чистих душа, Христос, тајанствено се сједињујући са сваком таквом душом, приређује Оцу „свадбену“ радост због тога, јер и Он Сам каже: Радост на небу бива због једног грешника који се каје (Лк. 15; 7). Ова радост је, као што вели апостол, плод Духа Светог, Који путем преобраћања спаја и сједињује са Христом душе људи који живе у покајању и та радост обузима оне који живе у Богу, било на небу или на земљи. Зато на небу бива радост због једног грешника који се каје.

10. Дакле, ради овог неизрецивог, већ извршеног сједињења људске природе са Сином Божијим Који нам је даровао покајање, и због оне тајанствено прослављане радости Бога и Оца на небесима, биле су послате слуге: Јован, Претеча Господњи, Захарија, кога су Јудејци убили између храма и жртвеника, Симеон Богопримац, и уопште сви они који су, пре спасоносног Страдања и Васкрсења, благовестили долазак Господа на земљу у телу, који се већ догодио. Значи, они су били послати да позову званице, тј. Јудејце (Јевреје), јер су они били призвани, будући да су и раније преко Пророка били позивани, но они нису хтели да дођу, тј. да поверују и постану причасници неизрециве заједнице и благодати, премда су и раније и сада често били позивани. Тада поново, каже Он, (о, неизрециве дуготрпељивости) Цар посла друге слуге, говорећи: Ево сам обед Свој уготовио, јунци Моји и храњеници поклани су, и све је спремно: дођите на свадбе. А они, чувши то, не маривши отидоше, неки на поља своја, а неки за трговином. Колико се од њих разликују они који, изговарајући се сакупљањем летине, или бербом грожђа, или сређивањем послова, остављају свештена сабрања и не желе да слушају свештена псалмопојања и поуке? Други пак, вели Христос, ухватише слуге Његове, изружише их и побише. Нису далеко од њих ни они који се и сада не покоравају предстојатељима Цркве и предају их непријатељима. Ми ћемо, међутим, на основу приче и таквим људима принети као дар спасоносну сладост.

11. Ево сам, вели, уготовио најбоље Своје, јунци Моји и храњеници поклани су, и све је спремно. И заиста, оваплоћењем Господњим савршено је најбоље од дела Божијих. Све што је Бог пре овога домостројитељски учинио за нас било је прекрасно и добро и водило је истом циљу. Међутим, најбоље међу Његовим делима или, боље речено, изузетно и несравњиво најбоље јесте оваплоћење Господа нашег Исуса Христа, и особито његов циљ – спасоносно Страдање и Васкрсење. Јасно се види да је позивање (на свадбе Сина) уследило после Господњег васкрсења из мртвих, пошто је управо тада све постало припремљено за наше спасење: савршени домострој у телу Сина Божијег, божанско учење које је тада предато људима, деловање Богочовечанских енергија, претварање људи у заједничаре Богочовечанског Тела, велика и божанствена и спасоносна Жртва, устајање из мртвих после три дана, почетак вечног живота и божанске радости која га прати. Јунци Моји и храњеници поклани су, каже, јер је старозаветно тада било сједињено са новозаветним; и то (старозаветно) представљено је кроз приношење на жртву храњеника (животиња), јер је оно што се сада у Цркви за нас приноси као жртва – хлеб. Оно (старозаветно) представљено је приношењем јунаца на жртву, а благодарећи новој Жртви, оно је замењено жртвом достојнијом Бога.

12.    Биле су, дакле, послате друге слуге, апостоли Господњи, да ово проповедају Јудејцима, јер је Владика још увек био дуготрпељив према њима. Међутим, када су чули проповед, једни су остали незаинтересовани, будући сасвим привезани за њиве и трговину, за земљу и земаљске ствари, а други, премда су разумели проповеднике, једне су вређали и злостављали, а друге каменовали, и све њих су, колико им је то било у власти, злостављали и убијали. Зато разгневи се Цар, каже (Христос у причи) и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. Упркос страдањима претрпљеним од њих, Он још увек према њима показује дуготрпељивост и упућује им своје посланике да их призову на покајање, обећавајући им опроштај, благовестећи им да ће примити богате дарове и дајући им залоге и зачетке (тих дарова) и поуздана јемства, али они не само што се нису покајали и са уважавањем то примили, него су узвратили тако што су благовеснике срамотили и убијали. Зато је Цар правично после тога послао војнике који су их погубили и спалили њихов град. И ко не зна да се то збило над Јерусалимом, који је Он овде с правом назвао „градом крвника“?

13.    Пошто су се они, много пута и раније и сада позивани, показали не само недостојнима позива, него и достојнима гнева Божијег и погубљења, то су, по Царевој заповести исте оне слуге, тј. апостоли Господњи, изишавши на путеве, сакупили све, каже (Спаситељ у продужетку приче), које год су нашли, и зле и добре, и напуни се свадбена дворана гостима. То су позвани међу незнабошцима, јер је у то време Јерусалим био једини „град Божији“ и једини „дом Његов“ био је Израиљ. Они који су били ван њега, а такви су тада били незнабошци, као да су лутали по путевима, и то многим и различитим, пошто су таква била и њихова учења (веровања). Каже се да су на путевима нашли и довели и зле и добре, сагласно унутарњем стању њихове воље, због чега су једни збиља постали изабрани и испољили нарав и начин живота сагласан са вером; други су се, пак, показали искључени из броја изабраних, проживевши живот срамотан и рђав и несагласан са вером.

14.    То показује Христос излажући даље причу, говорећи да је Цар ушао да види госте тј. оне међу позванима који су дошли. То што је дошао да види и процени госте представља најаву суда који ће се збити у своје време. Дакле, ушавши Цар, вели, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. Рухо духовног брака јесте врлина, и ако се неко још овде не одене у њу не само да ће бити недостојан оне брачне одаје него ће, осим тога, бити подвргнут оковима и неизрецивим мукама. Ако пак одежду сваке душе чини тело које је сједињено са њом, онај ко га не сачува и не очисти уздржањем, чистотом и целомудреношћу, показаће га као непотребно и недостојно оне непропадљиве брачне одаје и заслужено ће га избацити оданде. Цар је, разобличивши и постидевши овог човека необученог у одежду достојну звања, рекао слугама: Свезавши му руке и ноге, узмите га, тј. опколите га неизбежним мукама, удаљите га са скупа и из друштва радосних, и баците га у таму најкрајњу: тамо ће бити плач и шкргут зуба. С правом се везују руке и ноге ономе ко је већ у овом животу био везан оковима својих грехова и он, удаљивши се (тако) од Бога, бива бачен у таму најкрајњу, будући да у своме животу није творио дела светлости. Тамо ће, кажу, бити плач и шкргут зуба, јер тај мрак није само тама, него и огањ неугасиви, који је, уз то, испуњен и црвима који не спавају.

15.    Тамо ће, дакле, бити плач и шкргут зуба због неподношљивих страдања што ће морити и душу и тело, због непрестаних вапаја, због бесконачног и бескорисног кајања. Објавивши то, Христос је додао: „Јер су многи звани, али је мало изабраних“, показујући тиме да ће не само један (онај) човек бити подвргнут тим ужасима, него и свако ко због својих дела носи у себи сличну гнусобу. На примеру овог једног човека Господ је показао какви су они рђави, који се налазе међу позванима, који су дошли и крстили се, а ипак свој живот нису изменили на боље нити покајањем скинули са себе скверну која се накупила услед рђавих наслада и страсти.

16.    Свуцимо, браћо, са себе хитон укаљан и подеран пијанством, презасићењем утробе и неумереношћу тела па се, уздржањем и целомудреношћу, обуцимо, као што каже Исаија, у ризу спасења и одежду весеља (Иса. 61; 10). Одложимо старог човека који пропада у варљивим похотама и обуцимо се у новог човека, сазданог по Богу, у светости и праведности (Еф. 4; 22-24); одбацимо сваку одежду (која је слика) начина живота заснованог на отимачини и користољубљу, јер је таква одежда мрска (недолична) пред очима Божијим и достојна осуде. Обуцимо се, као изабрани Божији, у милосрђе, смирење, умереност, целомудреност и кроткост и потрудимо се у свему да, по савету апостола (2. Петр. 1; 10), утврдимо свој избор и призвање. Тако поступајући, нећемо се лишити обећаних будућих блага и саживота (заједнице) са онима што се вечно радују.

17.    Нека ту радост сви задобијемо благодаћу и човекољубљем вечног и небеског Женика наших душа Христа, Којем са Оцем и Светим Духом приличи слава у векове векова. Амин.