Татјана Грачова: Ко и зашто спрема Осми Васељенски Сабор?


Данас постоји озбиљна опасност и чак узнемиреност у вези са тим што се Православној Цркви вештачки намеће дух рушилачког либерализма. За ту бојазан постоје озбиљни разлози, јер иде активна припрема такозваног великог Свештеног сабора Православне Цркве. Поборници екуменизма се поново залажу за сазивање Осмог Васељенског сабора. Није тајна да се припрема за тај сабор већ одавно води.

™STMÕÇ-

Још је 1961. године на острву Родос, на иницијативу Лењиградског митрополита Никодима, који је тада предводио Одељење спољних црквених односа Московске Патријаршије, било сазвано такозвано Свеправославно саветовање, на коме су присуствовали екуменистички настројени представници Помесних Цркава

Свеправославно предсаборско саветовање други пут је одржано 1976. године и већ није скривало да је његов циљ припрема Осмог Васељенског сабора.

Али, оваплотити у живот своју машту сазива Осмог Васељенског, који је у првом реду неопходан екуменистима за утврђење своје јереси, није пошло за руком епископу Никодиму због његове изненадне смрти 5. септембра 1978, приликом посете римском папи Јовану Павлу I. По екуменистичкој традицији папа је прочитао посмртно слово митрополиту Никодиму и одржали су му опело у католичком храму.

Околности смрти митрополита Никодима били су дубоко симболични – он је био велики поштовалац католичке „цркве“, своју докторску дисертацију посветио је Јовану XXIII a свако своје путовање у Рим доживљавао је као „поклоњење апостолском престолу“.

По својим религиозним погледима митрополит Никодим је јавно нагињао католицизму. На пример, он се јавно усхићавао католичким храмовима, тврдећи да су они, као бајаги уистину велики, за разлику од наших, мање пространих, православних храмова. Публиковано је доста личних сведочења о служењу митроплоита Никодима „приватних миса“ по латинском обреду.

Заслугама митрополита Никодима 1969. године, одлуком Светог Синода РПЦ МП, католицима је дозвољено да приступају светим тајнама. Али је ускоро та скандалозна одлука укинута.

Треба рећи да са симболичном смрћу митрополита Никодима није престала да постоји јерес екуменизма у РПЦ, коју је он проповедао и наметао, пошто је он иза себе оставио плејаду својих ученика, које је успео рукоположити у свештенички чин и поставити их на руководеће положаје.

А идеал и главна машта митрополита је било „уједињење са великом црквом Запада“ путем провођења Осмог Васељенског сабора.

А септембра 1991. године на швајцарском саветовању „Православне цркве и Светски Савет Цркава“ Васељенски патријарх Вартоломеј (Архондонис) заједно са руководством ОВС РПЦ донели су заједничку изјаву о томе да је за „православно учешће у екуменистичком тражењу јединства хришћана неопходно постојано очишћење Православља“. Опростите, од чега то треба „очистити“ свето, непогрешиво Православље? У шестој глави своје масонске дисертације Вартоломеј директно говори о неопходности стварања „нових канона“…

До средине XIX века у Православној Цркви није се чак ни спомињао Осми Васељенски сабор, иако је и до тада положај Цркве био веома озбиљан (пад Латина – 1054 године), Флорентинска унија (1453. године), Лутерове реформе (1521. године) и слично. Тек са проникнућем протестантских погледа у православно вероучење, изникла је мисао о његовом сазивању… Православни богослови тога времена су говорили не о немогућности већ о одсуству неопходности тога сазива, пошто је задатак Васељенских Сабора – разобличавање изниклих јереси. А пошто су Латини, протестанти и слични секташи осуђени одредбама седам Васељенских сабора, онда за сазивање Осмог сабора нема никакве неопходности.

Слично и сада, екуменистички настројена јерархија је одлучила да је наступио погодан моменат за обнову неуспешног покушаја да се сазове и проведе Осми Васељенски сабор.

Његова припрема данас тече пуном паром. Активно се воде предизборни сусрети и преговори. Васељенски патријарх Вартоломеј је издвојио 10 тема за разматрање.

1)                Православна дијаспора. Одређење јурисдикције православних заједница ван националних граница.

2)                Процедура признања статуса црквене аутокефалије.

3)                Процедура признања црквене аутономије.

4)                Диптих. Правила узајамног канонског признавања Православних Цркава.

5)                Успостављање заједничког календара празника.

6)                Правила и препреке за вршење свете тајне брака.

7)                Питање поста у савременом свету.

8)                Веза са другим хришћанским конфесијама.

9)                Екуменистички покрет

10)             Допринос Православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и слободе. 

Одмах изниче питање: а зар све то није решено на претходних седам Васељенских сабора и треба ли због њиховог решавања сазивати нови Осми Васељенски сабор?

Поводом тога можемо навести речи Светог Преподобног Јустина Поповића: „Историјска реалност је очигледна: свети и Богом сазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом један или највише два-три питања, оштро постављена због јереси и раскола, које су извраћале Православну веру, раздирале Цркву и озбиљно претиле спасењу људских душа, спасењу православног народа Божијег и све Божије творевине. Зато су Васељенски сабори увек имали христолошки карактер, то јест њихова централна тема  – једина тема и главна благовест – је увек био Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему“.

Тако су Васељенски сабори чували чистоту и исправност вере, зато су и питања на њима разматрана, била догматска. Предстојећи Осми Васељнски сабор на дневном реду нема догматских питања која нису решена на предходним саборима.

Провођење Осмог Васељенског сабора било би корисно за православне само у једном случају: кад би на њему била донета правилна еклисиолошка оцена и осуда јереси екуменизма, која спрема долазак антихриста.

Али таква тема се неће покретати зато што је циљ таквог сабора  – озакоњење те јереси свејереси како ју је назвао Преподобни Јустин Поповић. И спремају га екуменисти да би оправдали своје вероодступништво, своја издајничка дејства у односу на Православну веру.

Они се надају да на том „сабору“ већином гласова промене каноне који сметају да се поруши преграда између учења Православне Цркве и псеудохришћанских конфесија. А затим, опирући се на ауторитет Осмог Васељенског сабора, православни натерају да под изговором послушања подчине и испуне њихову вољу, која ће бити усмерена на уједињење свих религија у једну религију Новог светског поретка.

Што се тиче прве четири тачке, све оне су разматране на Седам Васељенских сабора и Свети Оци су донели одлуке које ми треба само да испуњавамо. Упркос томе, претензије Константинопољског Патријархата да управља православним народима по шаблончићу латинске конфесије, су више него очигледна.

Пета тачка је такође била разматрана још на Првом Васељенском сабору у Никеји и свим православним је заповеђено да се држе месецослова у складу са Јулијанским календаром. Међутим, екуменисти теже да уведу нови календар, истоветан са латинским.

Шесту тачку Вартоломеј је унео због обнављања новотарстава: женидбе епископа и двојеженство код свештеника.

Седма тачка – ослабљење поста од стране екумениста, упркос одредбама Седам Васељенских сабора.

Последње три тачке нису ништа друго него учвршћење јереси екуменизма.

Из горе набројаних тачака апсолутно је јасно да за православне нема никакве потребе за сазивањем сабора, али тај сабор је неопходан екуменистима због утврђења њихових јеретичких погледа и задобијања њиховог ауторитетног статуса.

Екуменизам је нова религија у којој се потиру све границе у вероисповедању, што је неопходно због зацарења антихриста. Можемо рећи да је екуменизам антихришћанска вера. Као што о њој пише преподобни Јустин: „Екуменизам је заједнички назив за лажну цркву Западне Европе. Њено заједничко име је – свејерес“.

Испада да је главни циљ „сабора“ озакоњење а не осуда раширене јереси екуменизма. Зато су присталице тог лажног учења тако активирале своју делатност и журе да спроведу такозвани свеправославни сабор.

Од 9. до 17. децембра 2009. године у православном центру Консантинопољског Патријархата у Шамбезију (Швајцарска) протекло је заседање Међуправославне припремне комисије, која је сазвана са циљем даље разраде питања дневног реда Осмог Васељенског сабора. Окупљени јерарси су известили о томе да они већ разматрају последње питање (http://sobor8.ru/23dec-09-telegramma.html). Но при том, подаци о „Осмом Васељенском“ су доста оскудни и ствара се утисак да то они пажљиво прећуткују. Зато многи чак и не претпостављају да ће врло брзо бити принуђени да устану пред грубом чињеницом изругивања Православне Вере, издаје предања, Светоотачког учења, рушења канона. Хајде да се обратимо пророчанствима Светих Отаца о долазећем Осмом Васељенском сабору:

Преподобни Кукша (Величко): „Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом „свети“. Али то ће бити тај фамозни  „осми сабор, који ће бити збориште безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши. Ускоро се туда неће моћи ићи, све ће се изменити. Само иабрани то виде. Људи ће бити натерани да иду у цркву али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у Православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“

Архиепископ Теофан Полтавски: „О Осмом Васељенском сабору ја још ништа не знам. Могу само поновити речи Светог Теодора Студита: „Није свако сабрање епископа сабор, него само сабрање епископа у Истини“. Истински Васељенски сабор не зависи од броја на њему  окупљених епископа, већ од тога да ли ће он мудровати или учити православно. Ако одступи од Истине он неће бити Васељенски, без обзира што он себе зове Васељенским. Познати „разбојнички сабор“ био је својевремено многобројнији од многих Васељенских сабора па ипак није био признат за Васељенски већ је добио назив разбојничког сабора“!… (Служба светим оцима Седмог Васељенског сабора, октобар, 11 дан, Богородичин по шестој песми канонима светим оцима).

Архимандрит Јован Крестјанкин, Псково-Печерски манастир: „Чувајте завете који су били дати предходницима сада узнесеног на патријаршијски престол Алексеја. Прво. Да код нас буде стари календар! Други ми не можемо прихватити. Друго. Да ми будемо строго Православни. Ми се никада према инославним нисмо односили непријатно. У нас је савест чиста по том питању. Али ми смо ишли по строго зацртаном путу! Како су наши претходници тако и ми, који сада из дан у дан улазимо у надземаљски свет, позивамо вас да чувате пуноћу Православља. Треће. Да се свето чува црквенословенски језик. Четврто. Неке сада страшно плаши Осми Васељенски сабор. Немојте се толико тиме оптерећивати, само спокојно верујте у Бога, јер је ушавши у вечност патријарх (Пимен) рекао у личном разговору са мном, да ако буде  на очекиваном Осмом Васељенском сабору било шта несагласно са осталих седам сабора, ми та правила не прихватамо. То је његово завештање и мада речено у приватној беседи ја вам га већ понављам други или трећи пут ради мирне савести, јер ја сам задавао та питања и ја сам добио одговор на њих. И зато мене сада то не оптерећује: ни брзина времена, ни избори, ни то што је било. Све се то може обухватити једним појмом: ми живимо у апокалиптичним временима. И зато <…> Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се. Све да вам буде у љубави (1 Кор. 16, 13-14).

Преподобни Серафим Саровски: „Доћи ће време кад ће се под изговором црквеног и хришћанског прогреса, да би се угодило потребама овога света изменити и изврнути канони и догмати (учења) Свете Цркве, заборављајући да они имају начела Самог Господа Исуса Христа, који је научио и давно указао Својим ученицима, Светим Апостолима, о стварњу Цркве Христове и њеним правилима…

Тешко ономе који једну реч избаци или придода. Наша Црква нема никаквих порока; тешко ономе ко се дрзне да унесе било какве промене у Богослужења и каноне те Цркве, која јесте „стуб и тврђава Истине“ и о којој је Сам Спаситељ рекао да јој чак ни врата пакла неће одолети; то јест да ће она остати неизмењена до краја – до другог доласка. Свака жеља да се унесу као бајаги усавршене измене и правила и учења Свете Цркве, јесте јерес, жеља да се створи посебна црква по измишљању разума људскога, одступање од заповести Духа Светога и то и јесте хула на Духа Светога, која се никада неће опростити“.

Правило 2. Шестог Васељенског сабора гласи: „ Никоме да не буде дозвољено да горе назначена правила Апостола, Васељенских и помесних сабора и Светих Отаца мења или замењује или осим предложених правила примењује друге, са лажним насловима, састављања неких људи који су се дрзнули трговати са истином“. А саборско дело тог истог сабора гласи: „Трипут анатема за свако новотарство и рад против црквеног Предања и учења и правила Светих и блажене памјати Отаца. Анатема ако ко наруши било које записано или незаписано Предање Цркве“.

 „Овде је ум који има мудрост. Седам глава то је седам гора (то је седам Васељенских сабора) на којима жена седи (то је света Православна Црква) (Откр. 17, 9). Она нема нужде у прибављању или одбацивању, јер број седам јесте број пуноће“. (јеромонах Павел Лебедев).

На тај начин, ми треба да знамо да ће провођење Осмог Васељенског сабора чинити део специјалне операције на успостављању Новог светског поретка, где се развија делатност у религиозном пространству.

Супротстављати се сваком злом уништењу, да би истинску и предату од Светих Отаца Православну веру нашу сачували у чистоћи, ништа не додајући и ништа не одузимајући.

Одломак из Књиге Т. В. Грачове: „Када власт није од Бога“