Имитација духовног живота


Епископ Теофан Затворник (+1895), цитирајући и преводећи Свете Оце, намерно је изостављао она места, где се говори о физичким аспектима молитве. Он је тако поступао, знајући, да су још у његово време – у XIX-ом веку – многи примали те физичке аспекте за коначни циљ и почели да остварују имитацију, не схватајући суштину.

Зато је Епископ Теофан једноставно искључио све то у својим преводима. Сада су, једнако, многа од тих дела преведена потпуно, од стране других преводиоца и почињу да се објављују и можете прочитати о томе, какав положај да заузмете, седећи на столици, спустивши главу, итд. И људи почињу да примењују написано на чисто спољашњи начин. Они почињу да мисле: „ЕВО ГА!“

И неизбежно, ако дуго посте и врше одређене вежбе, са вама почиње да се догађа нешто. Али то није духовни живот. Супротно, можемо бити уверени да имамо посла са демонском активношћу. Истинити духовни живот је много више укорењен у реалности, њега је немогуће повезати са сличним, површним подражавањем. Обично, није тешко познати људе, који се односе према духовном животу неозбиљно, већ покушавају да га опонашају.

Ево да наведемо такав пример: У Сан Франциску је живео неки човек, који се запалио идејом Исусове молитве. Постепено је увећавао количину молитви, док није дошао до 5000.Живећи у свету, усред бучног града, он је ујутру, пре него би приступао неком послу, до хране, произносио, стојећи на балкону, до 5000 Исусових молитви и осећао се при томе задивљујуће свежим и узвишеним.

Једно јутро, када је дошао до последње хиљаде, испод балкона се појавио човек, који је почео да ради нека своја посла. И ево, наш молитвеник је био толико изведен из себе, тим догађајем, да је почео да тог човека гађа посуђем. Са какве тачке гледишта би требало да оценимо човека, који се бави духовним животом, који твори Исусову молитву, ако изненада у току молитве, он може да почне да баца посуђе?

То значи, да су унутар њега, страсти биле на слободи, јер је он имао посебно обмањујућу идеју или мишљење (мнење) у вези тога, шта је духовни живот. Он је и деловао, на бази тог, СВОГ мишљења, а не трезвено, тј. на бази знања и при првој прилици, страсти су изашле напоље.

У таквом случају, много кориснијим се јавља, не изговарати до 5000 молитви, већ делати нешто друго, што је духовно. Зато, то не мора бити нашим пољем борбе. Ми треба да почнемо њу управо на нивоу трезвеног погледа на свет, без икакве слепоће, путем самопознања, да смо окружени силама целог света.

Морамо се са њима борити тиме, да постојано држимо разум горе, а не доле, тј. да гледамо небеско и не забијати разум у земаљске ствари. Са тачке гледишта практичног мирјанског живота, то значи, да нам следује да будемо мало луди, тј. да не идемо уз ногу са већином чланова Цркве. Нас ће сматрати, у мањој мери, мало чудним, или просто ненормалним. Опет, то је неопходан и кључни услов…

Блажени Серафим Роуз

Из књиге: “Путеви спасења у савременом свету”

преузето:http://vizionarski.wordpress.com