СЕЋАЊЕ: СРЂАН КОШАНИН, СТАРЕШИНА СА ТРИ СРЦА И ТРИ РАТА


Кошанин

Срђан Кошанин, звани Ђидо, рођен је 4. фебруара 1968. године, у Ушћу код Краљева. За Кошанине у Ушћу зна свако дете, сваки рудар, и случајни пролазник. Треба бити камен па не засузити над свиме ониме што би тамо чуо и видео. Отац Душан (упокојен) бивши виши пољопривредни техничар и резервни капетан, мајка Милена агроном, више је кип него живо биће од када је Срђан погинуо. Телом је на овом свету, то је сигурно. А Саша, Срђанов брат близанац, иако не личе, тих и миран, сада је ветеринар у Ушћу, ожењен, отац предивне ћеркице.

Срђан је основну школу завршио у Ушћу, одличан ђак увек био, а средњу медицинску је уписао у Шапцу и исту такође с одличним успехом завршио и уписао Војну академију коју је завршио 1990. и одмах ступио на службу, по распореду, у Мостар, и баш у време ратних дејстава. О томе какав је Срђан официр, старешина, брат, друг био, какве врлине и особине је имао, какву улогу у извлачењу војника, с поштовањем се говори још увек међу свим старешинама и колегама, а поготову међу бившим војницима које је спашавао.

Сам податак да је међу последњим официрима напустио Мостар најречитије говори о Срђановом моралу и војничкој части. Тада га је Генерал Перишић одликовао за све те заслуге и врлине и ванредно га унапредио у чин капетана. Након завршених дејстава у Мостару распоређен је на Бањицу, Топчидер, Војна пошта 2834, Војна полиција, специјална војна јединица.

Одатле је два пута, у два наврата прелазио Дрину, а први одлазак у помоћ браћи преко Дрине био је, када је кренуо с Топчидера на Богојављење 19. јануара 1993, а већ за Светог Јована био стациониран у школи ” Вук Караџић” у Братунцу. Даље је историја.

Ратовао је по Источној Босни, од Зворника, Скелана, Кравице, Братунца, Чауш, Обади,
Коњевића Поља (Теочак брдо), Дрињача, све до Сребренице.

Оженио се 1997, додељен му је стан, унапређен је у чин капетана I класе. Имао је све врхунске квалитете човека и старешине и ко зна докле би догурао, у војничком смислу, да на Косову нису почеле да се оглашавају ратничке трубе. Отишао је у нови рат и није се вратио.

Иначе, ратна трагедија је пратила одувек породицу Кошанин. Срђанов деда по мајци Милени, а и очев отац, значи други деда, погинуше 1944. године, бранећи ону Југославију. Ни покојни чика Душан ни тетка Милена нису упамтили своје очеве, а ни Срђанова ћеркица Срђана која је рођена након 53 дана од Срђанове погибије на Кошарама 1999. године.

Срђан је погинуо 19. априла 1999. Године, на Караули Кошаре, “Војни Извештај” говори да је Срђан Кошанин, капетан I класе (након смрти, постхумно додељен му је чин мајора) погинуо у борби с шиптарским терористичким снагама, храбро се борећи против тада знатно надмоћнијег непријатеља, али не устукнувши ни педаљ уназад.

Званично је погинуо заједно са још тројицом колега, официра и подофицира, од гелера бачених од стране НАТО агресора, али је заправо страдао од метака калибра 5,56 мм НАТО у поврату из једне од акција из правца Тропоје, Албанија, где је са групом старешина из ПТ чете, минирао и дигао у ваздух добар део центра за обуку шиптарских терориста. Тим САС (британаца) их је сачекао у повратку на Кошаре и ту сасекао, само тројица преживеше.

Ето, неко три пута одлази у рат и погине, да свој живот за своју отаџбину, народ, браћу и сестре, децу, а неко нити један пут. Црно, али истинито и срамотно. Срђан је био храбар, тачан, прецизан, принципијелан, карактеран, и превише амбициозан старешина. Све мајке и очеви војника који су служили у Мостару знају за Срђана Кошанина који је све те војнике извукао из тога града и војних објеката из тог ратног пакла, али Кошаре су биле прави пакао за све нас, па и Срђана. Није Срђан пуно бринуо за себе колико за ону децу, војнике децембарске класе, њих око 80, такав је био. Много је Краљево и Срђаново Ушће код Краљева дало својих синова који су пали за одбрану своје отаџбине, њих 41.
Слава им вечна, Бог да им душу прости и помилује, амин.

Текст написао Срђанов колега и саборац:
П.пук.Милосављевић М. Братислав-Бобан ВП 2834/1, Топчидер, Београд

преузето:http://facebookreporter.org/