Србина Маринка Бјелицу, стопостотног инвалида који је у последњем рату изгубио троје деце ухапсили у БиХ због наводних “ратних злочина“


Маринко Бјелица

Маринко Бјелица

Хапшење Маринка Бјелице, стопостотног инвалида, Србина који је у протеклом рату изгубио троје деце – за чије страдање и за злочин над њима до данашњег дана нико није процесуиран, заједно са својим преживелим сином Зораном, у среду 18.12. 2013. изазвао је шок и протесте код Срба у БиХ, породица несталих, страдалих, као и организације бораца. Маринко и Зоран Бјелица оптужени су за наводне “ране злочине и то злочин премлаћивања у општини Калиновик”, тако да су их у среду, 18.12.2013., ухапсили припадници полицијске агенције СИПА. Епилог овог догађаја је пуштање на слободу Маринка, а одређивање притвора месец дана за његовог сина Зорана.

Стопостотни инвалид Маринко Бјелица који је ухапшен са јединцем, преживелим сином Зораном, у последњем рату изгубио је синове Драгана и Јанка, као и кћерку Радмилу. Мало после тога остао је и без оца, мајке и супруге.

„Данима после сахране тражио сам главу мога Драгана. Нашао сам је, а потом откопао његов гроб и сам је похранио у раку. Све сам то скривао од моје супруге. Два пута сам сахрањивао Драганове посмртне остатке. Ни сам не знам како сам све то могао издржати и преживети. Ни сам не знам како данас могу да прођем поред кућа мојих комшија, муслимана, који су, за време последњег рата, у Трнову починили овај и бројне друге злочине”, испричао је Маринко Бјелица. 
Драган је скончао на Рогоју изнад Трнова. Убили су га на најсвирепији начин. Муслиманском јединицом која је починила овај злочин командовао је неки Хрват из Сарајева.
Други син Јанко тек је напунио двадесет и прву, када су га убили и то на Сестаљеву код Трнова, поткрај јула деведесет и друге.
„Био је к’о од брда одваљен. Два метра и још два центиметра висок. Леп к’о слика. Са првим данима рата прикључио се Трновској чети. Борио се да одбрани земљу и у тој борби погинуо”, уздише Маринко.
Осамнаестогодишња кћер Радмила била је везиста и болничарка у једној од јединица српске војске. У септембру деведесет и друге, погинула је на локалитету Чакле на Игману.
„Са њом је у смрт отишло још двадесет и четворо српских јунака. Убила их је граната испаљена са једног од положаја муслиманске војске на овој планини”, наставља Маринко своју трагичну причу.
И када је очекивао да од овог зла већег не може бити, Маринко остаје и без оца Јове и мајке Босиљке.
„Срце им није могло издржати. Пукло је за унуцима. Прво је умрла мајка, а годину дана касније и отац. Моја супруга Славојка, Радмилина, Јанкова и Драганова мајка, носила се с тугом и болом док и њу срце није издало. Њих шесторо ми је отргнуто од срца”, уздахну је Маринко и заћутао. Покушао је сузе сакрити. Није успео.
Маринко ни дедовине више нема. Нема јер су, горе у Врбовику, уместо родних огњишта данас остала само згаришта.
„Све што је могло да гори и што је било на темељима, сравњено је са земљом. У мом родном Врбовику данас аветињски мир и дедовина зарасла у коров. Никог од сељана. А сви су били истог презимена, Бјелице”, на крају ће Маринко.”

Чланови породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Источно Сарајевопосле хапшења Бјелица, одржали су миран протест испред полицијске агенције СИПА где су тражили одговор ЗАШТО СУ УХАПШЕНИ МАРИНКО И ЗОРАН БЈЕЛИЦА. Како су пренеле агенције, нико им се није обратио и није реаговао на њихов протест…

извор: http://facebookreporter.org/2013/12/20/%D1%88%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D0%B1%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%86%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BF/