Размишљање при заласку сунца Свети Игњатије Брјанчанинов


игнјатије б.

Величанствено светлило дана, савршивши свој дневни пут, приближило се смирају. Приклонивши се к самом мору и као лебдећи над њиме, оно испушта опроштајне зраке, спремно да утоне у бесконачно море. Сагледам тај призор са прозора своје келије, из недара тихе обитељи!… Преда мном су и Кронштат и супротна обала Финске и море које се прелива прошарано тракама светлости. Над морем трепери румено сунце, већ ивицама додирујући његову површину. Залазеће сунце допушта људскоме оку да га гледа, њему, коме је иначе недоступно током дневног пута свога, и од њега закривено неиздржним, заслепљуућом светлошћу. Како се размишљање рађа од тога призора у иноку усамљеном? Какво надахнуће прострујава грудима мојим при читању тога листа свештене књиге, Богом писане – природе?

 Свештена књига природе

 Ова књига без престанка се отвара онима који не престају себе да очишћују покајањем и удаљавањем од сваког греховног подухвата, и грубог и тананог. Она се отвара следбеницима и ученицима Јеванђеља, љубитељима славе небеске и наслеђења вечних, љубитељима скромног и тихог самотовања, који заволеше осаму, да у њој теку обилно познање Бога одстрањивањем из себе свега што нам Бога закрива и што нас од Бога удаљава. Велика књига природе запечаћена остаје читаоцима нечистим, омраченима грехом, поробљенима грехом, у наслеђења плотска погруженима, свести занесене и помућене таштом забавом. Узалуд, по гордости својој мисле они о себи да су читатељи њени! Они у њој читају само мртво, вештаствено слово, не ишчитавају – Бога.Књига природе садржином својом Бога неописто описује, славопоје Му громким песмопојима Духа, нечујнима за ухо плотско, прекрасним, свештеним, који препасте и плене слух препорођене душе. Пред том књигом стаће на суд – по учењу великога Апостола незнабожаца – у дан Страшнога Суда Божијег, племена и народи свих векова који поживеше на земљи, пребивајући у жалосном, смешном идолопоклонству, у несрећном богонезнавању, и она ће их осудити. Оно што је код Бога телесним очима невидљиво, када се сагледа у творевини Божијој природи, види се – и вечна Сила Божија и Божанство, да немају изговора (Рим 1,20).

Свето Писмо 

Постоји Књига још узвишенија и божанственија, блаженија и страшнија од књиге природе: Јеванђеље.

Јеванђеље оштроумног и доброразумног читатеља приводи к Самом Богу, човека са Богом сједињује. Књига природе узводи свога читаоца у хор Ангела и чини га сагледатељем и проповедника величанства Божијега. Када су угледали књигу видљиве пририроде, тек издату Стварањем – Ангели су запојали песму хвале Створитељу. Њима подобно славослови Бога човек, који очишћеним оком глњда на природу. Јеванђеље строже осуђује неоштроумност читатељеву него природа. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај ко гази Сина Божијег и Крв Завјета којом је освећен за несвету држи и Духа благодати вријеђа (Јевр. 10,29-30). Хришћанима ће се судити по Јеванђељу. То је огласио Господ: „Слово које рекох, судиће му у послсдњи дан“ (Јн. 12, 48).  Ако се из књиге природе и чита Бог, Свемогући, Премудри, Сведобри, бесконачно виши од сваке твари, достојан поклоњења од твари разумне као Творац и Добротвор, ипак се чита Бог Суштаством Недоступан разумсвању и стицању о Њему каквог било одређеног схватања, као преузвишенији од сваког помена  и схватања. Јеванђеље нам открива Бога, суштаством Једног и Триипостасног. Открива начело – Оца, открива Рођеногаод Оца, Сина,савечнога Оцу, открива од Оца Исходећег, и са Оцем и Сином заједно поштованог и слављенога Духа, као равнога и њима једносуштног. Открива и благовести Искупитеља, наводи човека не само на поклоњење исгинитом Богу и на усиновље,ње Богу, него на сједињење са Богом. Књига природе осветљена је видивим светлилом, величанственим, огромним и лучезарним – сунцем. У Јеванђељу и из Јеванђеља светли сунце правде – Бог, Који се смирио толико да је постао човек, спустио се у пећину и јасле и, до казне намењене преступницима, Прворођени из мртвих, Отац будућег века, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Слепац не може да види чуда природе, омрачени грехом роб света и кнеза овог света не може да позна Христа и Његово Свето Јеванђеље. „И свјетлост свјетли у тами и тама је не обузе. Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости (да се не разоткрију дјела његова). Ко верује у Сина, има живот вјечни, а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, но гњев Божији пребива ка њему. Сваки који одриче Сина ни Оца нема, а који признаје Сина, има и Оца!“ (Јн. 1,5; 3,20 и 36; 1.Јн. 2,23).

 Негдашњи и данашњи хришћани

Залазеће сунце живо представља стање хришћанства наших времена. Христос, Сунце Правде, такође и данас светли, и данас испушта исте зраке, али они више не одају ни онај сјај ни ону топлоту као у временима пређашњим. То због тога што зраци не падају право на нас него притичу к нама посредно и нестално. Зраци Сунца Правде, Христа – Дух је Свети: „Свјетлосг и Свјетлодавац људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих (с)познаје“ (Стихира на вечерње Св. Педесетнице). Свети Дух налазио је међу првим хришћанима много живих сасуда, живоносних храмова, достојних да се Он у њима настани и да у њима обитава. Такви су били Апостоли, такав је био првомученик Стефан, такви су били готово сви чланови Цркве коју су установили Апостоли. Такви су били Свети свих времена. Дух Свети је низлазио на хришћанина којег би налазио верним Христу, обнављао га по подобију Новога Адама, уносећи у душу и тело његово нетрулежну Божију светлост, испуњавајући храм Свој духовним даровима.  Духоносни мужеви обично су ширили Христово учење силом духовног слова, утврђеног силом дарова духа, и браћи својој омогућавали брз и појачани напредак, „уразумљујући“, вели Апосгол, „свакога човјека и учећи свакога човјека свакој мудрости, да бисмо показали свакога човјека савршеним у Исусу Христу“ (Колош. 1,28). Сада када се намножише богати у наукама, уметиостима и свету вештаственом, сада, „понеста Светих“ (Пс.11,1). Дух Свети, призирући на синове људске, тражећи достојан сасуд у чину оних који се називају образованима, просвећенима, православнима, изриче Божју пресуду: Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе, нема га који чини добро, нема баш ниједнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин над уснама њиховим. Уста су им пуна клетви и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим. И пута мирног ие познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“ (Рим. 3,11 -18). Ето разлога због којих нас се туђи Дух Божији, иако је Он истинско достојање истинских хришћана, преобретено за све нове Израилћане кроз њиховог Свесветог Родоначелника. Дух Божији је Свети и почива само на Светима, који распеше себе за свет, „распеше тјела са страстима и жељама“ (Гал. 5,24). Још у Старом Завету објављено је о Њему „Неће Дух Мој пребивати у људима овим вавек, јер су плот“ (Пост. 6,3). И Тај Сведобри Дух, који је у првобитној Цркви низишао на само проповијеђу Крста оглашенога Корнилија и испунио овога различитим даровима духовним, туђи се (од) нас, који смо већ омивени Крштењем и који вјерујемо да смо верујући и православни. Туђи нас се, мада у Њему као Богу нема пристрасности. Туђи нас се, да нас не учини грешнијима, прикључивањемк осталим гресима нашим, греха тешкога – ожалошћења, којим се ожалошћује и на удаљавање нагони Дух Свети (Ефеси. 4, 30 ; 1 Сол. 5,19). Не ниспадају право на људе зраци Сунца Правде! Због појачавања вештаственог плотског живота, ретко се, ретко на земљи налази данас сасуд Светога Духа. Срца људска су по нечистоти својој посгала неспособна за непосредно примање и ношење писмена Његових. Зато је од људских срдаца, тих нерукотворених таблица, способније постало беживотно вештаство, које бар није оскрбљено грехом.

Где данас почивају речи Духа Божијег?

У књигама Светога Писма и Светих Угодника Божијих, у књигама написаним по сугестији и под упливом Духа Светога. Дух Свети давао је изабранима Својима различне дарове духовне, назначавао им различите службе.

Једне је помазивао на пророштво, друге на апостолство, једне на пастирство и учитељство, друге на мучеништво, треће на очишћење себе подвизима Христу подвизима иночким. Различити су дарови, различите службе, али Почетак – Источник јесте један: Дух Свети који свакоме дар удељује и назначује сваком службу по Својој вољи и власти, као Бог. И књиге Светих Божијих написане су при различитим даровима Духа (у)тим сасудама Духа, који имају различите службе – све је то написано по сугестији или под упливом Светога Духа. Дух Свети већ сада показује степен славе Својих живих храмова, из једнога блистајући јаркије, из другога сијајући умереније. Као што се звезде видивог небеског свода разликује у слави (I Кор. 15, 42), тако је разнолико и духовно преуспевање Светих Божијих на небу Црквеноме. Њиховом Духовном преуспевању саобразна је и Светлост, коју одају из себе књиге које су написали: али сви они на небу одају светлост, миомир Духа Светога. И, ето  те књиге јесу светлост зрака залазећег Сунца Правде, њих је Сведобри назначио за освећивање последњих часова дана хришћанскога. Браћо! Окушајмо знамења времена, по завештању Спаситељеву, због чијег непознавања Господ  обличи фарисеје (Мат. 16, 3 ). Обратимо дужну пажњу на поуке Спаситеља који је говорио Јудејима Својим савременицима: „Још је мало времена светлост са вама. Идите док светлост имате да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост, да будете синови свјетлости“ (Јн. 12, 35 – 36). Вежбајмо се са вером у читању књига који су написали свети угодници Божији, црпући из тих просветлења и живот. Удаљавајмо се као од ада смртоноснога, од књига насталих из источника мутног и смрадног, из лажеиманог разума, тога наслеђа пале природе човекове, која се падом својим ородила са ангелима одбаченим. „Да не будемо више мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском и лукавством, ради довођења у заблуду“ (Еф. 4,14). Иду, иду страшни таласи светског потопа, који је истребио сав род људски, надиру таласи лажи и таме, окружују са свих страна готови да прогутају васељену, искорењују веру у Христа, разорава се на земљи Његово Царство, загушује Његов циљ, кваре нарави, отупљује и упропашћује савест, успоставља владавина свезлобног светодршца. Као средство спасења свога остваримо Господом заповеђено бекство (Мат. 24,16).

Која је то блажена лађа, подобна лађи Ноја праведнога у коју би се могло побећи од таласа који одасвуд наваљују, у којој би се могло наћи спасење? Та лађа је – Света Црква, Која се виси испред таласа потопа духовиога и у тамној, бурној и грозној ноћи благодушно се и непоколебиво руководи на своме путу светлилима небеским: а то су и списи светих угодника Божијих. Сјај тих светлила не могу да скрију никаква магла, никакви црни облаци. Лађа ће стићи у пристаниште блажене вечности и ту ће срећно довести све оне који су јој поверили своје спасење. Ко презре ту лађу и умисли, по слепој гордости или таштини; да ће препловити страшне таласе на крхком чамцу сопственог разума, ко презре смерно повиновање Истинитој Цркви, ко уседне на друге бродове, искварене лажним учењем, проточене прелешћу лукаве змије, ко одбаци руководство Светога Духа или се тек хладно и двоједушно руководи свештеним и Светим Писмом, у коме је само учење Духа – погинуће.

Док Свјетлост имате, вјерујте у Свјетлост да синови Свјетлости будете. Амин.“

 

1848.