ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ РОДИО ИЗДАЈУ КОСОВА


Философија “ја теби “сердаре”, ти мени “војводо”. Политичари Србије са екстремним екуменистима.

(Косово – последњи чин издаје, Део десети)

А кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. (св. владика Николај)

екуменисти и глобалисти

Српска политичка елита се не бави проблемима у Цркви… ни једни, ни други. Економска и политичка питања су за њих пре свега и изнад свега. Они поштују аутономију Цркве, тј. – (ц)ркве. Чак и они који су свој имиџ градили на везама и учењу Цркве, у једном моменту су рекли да црквена питања остављају јерархији да их реши. За политичарима, ишли су и сви утицајнији медији. И за њих је екуменистичка јерес шпанско село. Јерархија је „решила» своје проблеме на свој начин. Избацила је на пучистички начин епископа који је «мањкао» у разумевању новог доба; прогласила је себе екуменистима и пацифистима – једни су се проглашавали, а други су ћутали, а ћутање је знак одобравања; прогласила је римокатоличку јерес «црквом»; у духовни живот је увела принципе филозофског учења персонализма и тиме је оперативно применила свој нови приступ човеку.

А душа је важнија од свега, не само од твога имања, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова! (св. Јустин Ћелијски)

зизјулас

Од те душе се у хришћанству полази, траже се средства – Свете Тајне и свете врлине како би се душа спасла. Код јеретика зизјуласоваца (који су писали све уџбенике за веронауку, који се користе у Србији) се не креће од душе и њених потреба, већ од пристрасних филозофских поставки у које се душа уклапа. Зизјулас види спасење у односу љубави између људи. Та његова љубав је светска (ја теби «војводо», ти мени «сердаре»), мада се ради реда помиње и Бог, и природно се завршава пацифизмом по сваку цену. Притом је та и таква љубав ултиматум. Све је њој подређено – и вероисповедање и Бог и све. Дакле, «заједница у љубави» у коју треба да се утопимо са људима целог света, по Зизјуласу, је оно царство лажног мира које је описано у Откровењу св. Јована Богослова, као Антихристово царство. На примеру Зизјуласа се најјасније види како промена вероисповедања доводи до промене у свести и моралу. О светим врлинама се не размишња, па је једна Св. Тајна (Причешћа) банализована, а друга (Исповести) занемарена до ишчезнућа. Зизјуласовци ће се ради стварања атмосфере заједништва сви, на свакој литургији причестити, док православни тврде да духовни живот има своје законитости. Када је патријарх Иринеј изјавио да је он екумениста и пацифиста, требало је да схватимо да ће једна од следећих изјава бити – «Изађите на шиптарске изборе.» Требало је можда ту, «следећу изјаву», уз помоћ Божију спречити још пре неколико година, тражећи одговорност због јереси, а не сада лечити шаљући безбојне протесте против издаје (Двери, Наши, Заветници, ДСС). Мало је о томе писано, али устанке су Срби против Турака, Аустроугара и свих других, у суштини, дизали ради заштите хришћанске вере и хришћанског морала. Погледајте песме о Краљевићу Марку. У њима је народ представио суштинске циљеве за које се борио кроз Марков лик. У тим песмама нема помена о борби за независност, већ о борби за православну веру и морал. Да Марко Краљевић није укинуо свадбарину, девојке и момци би морали да пређу на ислам да би имали легалну пред тадашњом државом брачну заједницу. И сама независност Срба од окупатора је долазила из потребе да се независношћу сачува православна вера и народ. Управо зато греше српски политичари, који би по дефиницији требало да буду народни представници и заступници, а који у својим програмима немају ставку о заштити Православља од јереси. Они су толико духовно неписмени, да нису ни чули о манастиру Марчи и о ономе што се тамо догодило. По учењу Православне Цркве, чувари чистоте вере и отачких предања не бивају само патријарх, и не само црквена јерархија у својој целини, но све тело Цркве, а из тога следи, и верујући народ, коме такође припадају извесна права и глас у црквеним делима.
-Св. Тихон, Патријарх московски

“Српски деспот Ђурађ Бранковић: ‘Ја сам сусед са Латинима, и често сам с њима долазио у додир; разговарао сам с њима и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланика на сабор’.” Иако су сви послали изасланике на Флорентински унионистички сабор, Ђурађ Бранковић није учинио по вољи папе и већине патријараха. На сабору је  1439. закључена унија којој се повиновао и Цариградски патријарх. Услед чврстог става господина Ђурђа Српска Црква је остала православна и тада почела да рукополаже и митрополите (Молдавског нпр.) који су дотада примали рукоположење од Цариградског патријарха. Данас, само још заиста-острашћеним није јасно да је епископ Артемије уклоњен са Косова и Метохије због два разлога – јер је чувао правилно вероисповедање (угрожено јересју екуменизма); и, јер је штитио морал (т.ј косовски етос – „Земаљско је за малена царство“). Они православни Срби код којих једна од ових ставки мањка – који се труде да се буду православни, али их судбина Косова не занима; или се труде да буду српски родољуби, али не држе заповести Божије – имају проблематично живљење Јеванђељем, и требало би да се исправе. Недостаци се могу исцелити, дуготрајно пребивање у двоједушности доводи до шизофреније. Наша теза је, кад упростимо, да ће природно читав народни морал, из разлога што велики број Срба равнодушно прихвата екуменизам, да буде срозан. То је природан ток ствари. Када су Срби равнодушно прихватили у своја њедра материјалистички атеизам дошло је до највећег пада морала који је после дугог низа година разорио породицу, створио деликвенте и увео сваковрсни неморал. Тако ће бити и са новим „измом“, екуменизмом. Да, мислимо да ће се Срби више и дрогирати после проглашења екуменизма за државну религију у Србији. Потврду да је то тако даје нам и свети Теофилакт Охридски који овако тумачи један део Јеванђеља од Матеја: А фарисеји чувши да ућутка садукеје, сабраше се заједно. И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. (Мат. 34-40)“.

Свети Теофилакт тумачи: Постоје две ствари које човека одводе у пропаст. То су нечастива учења и порочан живот. Да не бисмо, дакле, пали у безбожна учења (то јест у јереси), треба да љубимо Бога, а да не бисмо живели порочним животом, треба да љубимо ближњега свога, јер онај који љуби свога ближњега испуњава и све друге заповести, а онај који испуњава све заповести, истински љуби Бога.Ове две заповести зависе једна од друге и међусобно су повезане пошто у себи садрже све друге заповести. Где сте видели да онај који љуби Бога и ближњега свога, краде, злопамти, чини прељубу, убија или живи у блуду?

издајници у дечанима

Ако је неко издао Бога кроз јерес, он ће још лакше издати ближњега, па и отаџбину. И, ваљда, је то очигледно и без доказивања.

Припремила екипа Фб странице “Православље живот вечни”