Операција „Меморандум“ – Четврти део


Чланак пред вама је оригинално објављен 2008. године на сајту www.savest.org који је недуго затим и угашен.

Операција „Меморандум“ – Трећи део

– Море Марко, не ори друмова!

– Море Турци, не газте орања!

А када се Турцима досадило, они одузеше Марку рало и волове.

То је данашња верзија чувене епске песме. На месту где владика Артемије обрађује њиву Господњу, на том месту Синод прави друмове нове Европске империје. Владика дању обрађује њиву, Синод ноћу шаље шиптарску фирму Pleqja да ваљком направи друм који води према Европској Унији. Владика ујутру опет узме рало и волове и почне преоравати тај друм, а Синод онда једноставно одузме владици Артемију „рало и волове“, тј. одузме му власт у његовој рођеној епархији.

Како се родитељима одузима власт над децом? Верујемо да је сваки родитељ то већ доживео, а ако није – доживеће. Детету се лепо објасни да оно не мора увек да слуша „свог маторог“, а затим му се покаже пример непослушности: „Ни ја не слушам маторог, па шта ми фали“.

Али дете се плаши батина? Никакав проблем! Постоје званичне институције које бране децу од њихових родитеља. Само позовеш на телефон и кажеш да је ћале дигао руку на тебе, не прође ни пола сата, а на врата закуцају типови са неким папиром, и твој ћале заглави у мардељ на пар месеци. После тога не сме да те пипне.

Овај систем функционише беспрекорно. Родитељи немају више никакву власт над својом децом. Сваки родитељ може да изврши мали експеримент. Нека забрани детету (у зависности од узраста) да жваће жваку, или да гледа шпанске серије, или да излази у град после поноћи, или да се дружи са наркоманима… Можда ће дете и да оћути у том тренутку, ако није много храбро, али чим дође у своје друштво, рећи ће: „Онај смор опет почео да зрачи“. И друштво га теши: „Који кретен! Ма не обраћај пажњу, не може ти ништа“.

Овај систем примењен је и у нашој Цркви. Отворите било коју већу енциклопедију и потражите реч „синод“, па ћете тамо прочитати да је то протестантска институција коју је Петар Први увео у Цркву да би преко те институције као световни владар могао управљати Црквом. До дана данашњег Синод служи тој сврси. Само што је у међувремену усавршено нуклеарно духовно оружје, којим се Синод од почетка служио, а то су медији. Многи се питају: како то неколицина људи може управљати целим Сабором и целом Црквом? Исто се тако може поставити питање како Америка влада целим светом? Свет је јачи од Америке, зар не? Али светом не влада јачи, него гори. Чувени писац сатанистичке литературе, Милорад Павић (у већини његових романа главни лик је ђаво), управо је то и написао: „Ко хоће да мења свет, мора бити гори од тог света“. Америка је суверено завладала светом онога тренутка кад је бацила атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Нико други у свету није се усудио да то уради. Тамо где је концентрисано највеће зло – тамо је центар овоземаљске власти.

Како то да четири мангупа имају власт у целој школи? Ваљда је хиљаду ђака јаче од четири мангупа? Јесте, али њих четворица су разбили главу једном детету, и од тада суверено владају целом школом. А зашто управа школе не реагује? Зато што тата једног од те четворице „помаже школи“. Исто се дешава и у војсци, и у свакој организацији. Ако има некога ко сматра да овај наш опис не одражава реално стање, молимо нека нам се јави на мејл и просветли нам разум својим  објашњењем. Обећавамо да ћемо у наредном тексту објавити његово сензационално откриће. А дотле, посматраћемо „власт мањине“ овако како смо је овде описали.

Преко Синода нашом Црквом владају тројица-четворица људи који су спремни да употребе свако оружје у медијима, укључујући и нуклеарно. Колико је само наша јавност за последњих неколико година загађена духовном прљавштином коју ови људи намерно шире? Ко се њима може супротставити? Нико од православних није спреман да ратује таквим оружјем. А и кад би био спреман – самим тим више не би био православан. Немогуће је и замислити да владика Артемије иде по Србији и Америци, и у предавањима износи најгоре могуће клевете против других епископа, монаха, свештеника и верника. Ви који имате контакт са владиком Артемијем, или са Јефремом, или са било којим другим православним епископом, предложите му да он одржи предавање и у њему јавно испљује неког монаха из туђе епархије. Добићете одговор: „Ми таквога обичаја немамо, а ни Цркве Божије“. И у томе је, између осталог, велика разлика између православних и глобалиста. Православни се боре по правилима, а глобалисти не признају никаква правила, и зато не бирају средства. Ево како то објашњава Атанасије Јевтић (аудио-снимак): „Што каже она песма дечија у Београду, дал је дечија: правила, правила, да би ме удавила“.

Које је најразорније оружје црквених глобалиста? Шта је довело нашу Цркву до ивице раскола? Шта је затровало толике људе у нашој Цркви? Каква је то чаробна нуклеарна формула која има тако разорну моћ да упропасти читаве генерације? То је врло једноставна и врло ефикасна изјава, која је упропастила цео свет:

„НЕ МОРАШ ДА БУДЕШ ПОСЛУШАН“.

Кога ти слушаш, човече?! Бога нико никад није видео, Свето Писмо је састављено од алегорија, Свети Канони су застарели, Свети Оци су били грешни људи, савремени духовници су затуцани, Патријарх је први по части а не по власти, Устав СПЦ је плод западног утицаја деветнаестог века, Сабор није изнад епископа, епископ није изнад Синода. Једино Синод има власт, једино је Синодов потпис важећи. Приклони се Синоду и онда слободно ради шта ти је воља! Ако већ не можеш да га победиш, придружи му се! Just do it!

Ви можда мислите да ми претерујемо? Не, ми само бележимо шта ко ради и шта ко говори, па на основу тога изводимо закључке.

Однос глобалиста према Богу најбоље су изразили Игњатије Мидић и Радован Биговић. По њиховим речима Бог је велики грешник и хировити тиранин. Игњатије то прича свуда где стигне, а Биговић је то рекао на састанку проширеног Синода у присуству др Миодрага Петровића, па га је овај касније цитирао у својој књизи „Христос и Христ“.

Однос према Светом Писму и Светим Канонима најбоље је изразио Атанасије Јевтић. Већ су постале чувене његове речи, изговорене на Машинцу: „Који бре Канони! Које бре Свето Писмо!“ А Радован Биговић је 2003. године, на научној конференцији сазваној ради промене Устава СПЦ, за Свете Каноне рекао да су они „нужно зло“.

Однос према Светим Оцима најбоље је изразио Игњатије на својим предавањима. Свети Оци су толико грешни, да их не би требало стављати у црквени календар. Међу њима је било и убица, и свакаквих тешких грешника. Сви су они – неко више, неко мање – били под утицајем јелинизма и оригенизма.

За савремене духовнике Таса каже да су конвулзивни скоројевићи, „овако уски“, и онда стави дланове поред очију, као што се коњу стављају… оне… како беше… ta paropia… не знамо како се каже на српском, али знате на шта мислимо.

Однос према Патријарху најбоље је изразио Амфилохије Радовић. Кад је патријарх Павле повукао свој потпис са Меморандума, тада се у медијима појавила следећа вест: (овде је линк):

„Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), члан Саборске комисије СПЦ за Косово и Метохију, јавно је довео у сумњу веродостојност оба саопштења – Чудно је појављивање изјаве Радне групе Министарства културе без потписа и печата, као што је патријарх на брзину на колену у суботу потписао да повлачи потпис. То саопштење нема заглавље и печат Синода, тако да је необавезујуће – изјавио је за Данас митрополит Амфилохије.“

Обратите пажњу: митрополит Амфилохије јавно је рекао да Патријархово саопштење није обавезујуће ако нема заглавље и печат Синода. Значи ли то да патријарх не може донети никакву одлуку без одобрења Синода? Никада у историји Цркве нико није изрекао сличну мисао. Замислите, Патријарх нема власт над сопственим потписом! И нека се нико не заварава да би друкчије било кад би владика Артемије постао патријарх. Глобална световна власт признаје у Цркви само једну институцију, а та институција се зове Синод. Патријарх, Сабор, Васељенски Сабори, духовници… сви морају да затегну кравате кад се помене Синод.

Однос према Уставу најбоље је изразио Атанасије Јевтић на предавању у Америци: „Окачите Устав СПЦ мачку о реп“.

Однос према Сабору најбоље је изразио Игњатије Мидић 13. маја 2007. године за Вечерње новости: „Сабор није тело које има врховну власт у цркви, у смислу да је изнад епископа. Често се чује, на жалост, и од учених теолога, да оно што је у Римокатоличкој цркви Римски папа, тј. врховни поглавар, то је у Православној цркви Сабор. То напросто није тачно, јер је црква једна евхаристијска заједница. Према речима св. Кипријана Картагинсог епископ је врховна власт у Цркви и изнад њега стоји само Бог“.

Дакле, Сабор није ништа. Тачније, Сабор је окупљање епископа слично окупљању родбине на сахрани. Изнад епископа је само Бог. Али Бог је на небу, а то је много далеко. Осим тога, Бога нико никад није видео. Зато на земљи постоји Синод, да би сваки епископ видео свога Бога. Ево шта Атанасије Јевтић у име Синода поручује једном епископу:

„Ако би Артемије сутра потписо, рецимо, нешто… или ја… то још није решење! Ако буде имало последица!? Ако, богами, буде имало последица, може Артемије да буде смењен! Или ја да будем смењен!“

На приложеном аудио-снимку се добро чује претећа интонација са којом је Атанасије Јевтић изговорио ове речи. Додуше, Таса је амортизовао претњу тако што је уједно и самом себи запретио смењивањем, али са које то функције може бити смењен пензионисани инвалид? Претња је очигледно била упућена директно и искључиво владици Артемију. Обратите пажњу, ово је Таса јавно говорио ПРЕ потписивања Меморандума, још док су се спремали „да дођу до Буша“. А после потписивања Меморандума смењивањем је владици Артемију по медијима претио и Амфилохије. Он је на БК телевизији рекао следеће: „Владика Артемије, ако хоће да остане епископ и да његова Епархија рашко-призренска остане у саставу Пећке патријаршије, мора да слуша Синод“.

Да резимирамо: од глобалиста смо чули и видели критику свега постојећег. Они критикују и Бога, и свете оце, и Свето Писмо, и свете каноне, и савремене духовнике, и устав СПЦ, и Сабор, и епископе… Свему могу да нађу ману, све могу да доведу у питање, само једну институцију никада не доводе у питање. Нико их никада није чуо да критикују Синод. Једино власт Синода они никада нису доводили у питање.

Синод је институција будућности. У глобалном свету Синод ће бити једина правно призната институција црквене управе. Све остало неће имати никаквог значаја ако нема „заглавље и печат Синода“. У Руској Православној Цркви већ сада је стање такво – Сабор практично и не заседа. Заседа само Синод. Један епископ је ништа у поређењу са Синодом. Па чак и сви епископи ван Синода – ништа су у поређењу са Синодом. Они нису никакво правно тело, они не могу ништа да потпишу. Синод може. Чак и ако Сабор нешто одлучи и потпише, ни то се не може спровести у дело без заглавља и печата Синода. Сабор Руске Цркве је донео одлуку о рашчињењу епископа Диомида, али та одлука постаје правоснажна тек када је Синод ратификује. Без Синода су саборске одлуке празно слово на папиру. Стиче се утисак да Сабор не би могао ни да функционише кад не би било Синода, јер не би имао ко да ратификује саборске одлуке.

У чему се састоји толика моћ Синода? У томе што је Синод једина институција са којом световна власт активно комуницира. Ако би се догодило да Сабор и Синод донесу две опречне одлуке, држава би се приклонила одлуци Синода, а не одлуци Сабора. Полиција је дошла у Душковце да оне који КРШЕ одлуку Сабора штити од оних који БРАНЕ одлуку Сабора.

У стара времена јерарси су силом шиљани у прогонство. У новија времена јерарси су сами одлазили у прогонство, као на пример митрополит Петар Јовановић, коме је Милош Обреновић поручио да га не чека у Београду. А данас, у ово наше време, све се обавља фино и културно – напише се акт са заглављем и печатом врховне црквене институције. Та институција је Синод. Наравно, држава не пориче да у Цркви постоје и друге институције (Сабор, Епископ, Устав, итд.), али то су интерне црквене институције, оне државу не интересују. Држава комуницира само и искључиво са Синодом (у ту сврху је Синод и створен пре триста година). Ако нека одлука нема заглавље и потпис Синода – она је за епископе необавезујућа, а за државу ништавна.

Под државом не подразумевамо само државу Србију, него пре свега Европску Унију, и уопште евро-атлантски савез држава. Што је државна власт моћнија, то је њено управљање Црквом преко Синода чвршће и свеобухватније.

Како се овај описани систем односа између Цркве и државе одразио у операцији „Меморандум“?

„Меморандум“ је једна од кључних операција у распарчавању српских земаља. Книнску крајину и Босну је лако било отцепити, јер је Броз још 1943. године у свом кабинету зубима изгризао карту Краљевине Југославије, и сваки његов угриз постао је граница која раздваја српске земље једну од друге. Много тежи задатак евро-атлантског освајачког механизма био је одвајање Косова од Србије. Одсекли су српском народу ноге и руке, а онда су приступили чупању срца из његових груди. Али тако да срце остане цело, и да се пресади у други организам.

„Меморандум“ је хируршка операција у којој Косово треба да се документује као засебна мултиетничка и мултиконфесионална територија у којој су Срби мањина, али су као мањина веома задовољни, јер уживају сва права по светским стандардима. Обратите пажњу на реч „документује“. Потребно је да званична српска институција документује овакво стање. И све то није био никакав проблем за евро-атлантског окупатора, јер он већ одавно има пуну контролу над Синодом СПЦ преко својих експерата Амфилохија Радовића, Атанасија Јевтића, Иринеја Буловића и омладинске бригаде окупљене око њих тројице. Све је ишло као подмазано и није било планирано да се око тог документа диже прашина у јавности. Меморандум је тајно потписан у просторијама Синода, било је то у четвртак 24. марта 2005. године. Јавност је за тај документ сазнала тек у петак увече, када је Сорен Јесен Петерсен „поздравио одлуку СПЦ о почетку обнове православних светиња на Косову и Метохији“. Надлежни епископ Артемије такође из медија сазнаје за антиканонско и антицрквено мешање Синода у послове његове епархије.

Е, сада у операцији „Меморандум“ настају компликације. Али ми смо већ прекорачили уобичајени обим текста, па ћемо овде направити малу паузу, ако немате ништа против. Запамтите где смо стали: у петак увече наша јавност сазнаје од Сорена Петерсена да је у патријаршији потписан важан документ.