Протосинђел Евтимије: Ко се сложи са отимачином он даје туђе сузе, зној, живот и жртву


“Ни Косово, ни Србија нису ствар једне генерације. То није ни лична, ни приватна већ ствар општа, српска. Колико страдања, колико муке, зноја, крви. Најлепших испеваних песама… колико је то велико! Свако од нас може да промисли и у пет минута да схвати колико је то крупна ствар. Да се не поведе за овим таласом издаје него да размисли сам колико је то важно.”

“Косово ће све изнети на Видовдан и показати ко је ко. И у Цркви, и у држави, и у комшилуку и у ородици”“Ми смо Срби сви позвани на браник Отаџбине. Песма каже „не дамо те Косово“. Нека отму, то није толики проблем али не дамо. А ко изађе на изборе он даје. Ко се сложи са отимачином он даје, а погледајте шта даје – даје туђе сузе, даје туђ зној, даје туђи живот, туђу жртву. Даје нешто што нема право да да. То није ствар једне генерације, једног човека. То је сва наша заједничка ствар. Не само нас данас, ни оних јуче или прекјуче него и оних Срба сутра. Како да се неко не устраши кад размишља о тим стварима, колико је то велико. Колико живота је дато у име те Србије. Колико је пута само речено „живела Србија“ приликом стрељања Срба, колико пута! Зар то нису страшне и узвишене ствари? Ко сме с тим да се понаша неодговорно, непромишљено, опуштено?Ко нема децу, пријатеље, свој живот? А зашто би наш живот био вреднији од живота наших предака? Смемо ли да помислимо да се с тим односимо на такав начин? Неверство Отаџбини, како је то страшно. Неверство, уопште, је страшно. Не дај Боже никоме. Како је дивно бити веран. Како је потребно и неопходно бити веран. И себи, пре свега Богу, и својим ставовима. Да човек остане доследан, једни другима да будемо верни и у пријатељству и супружницима и монашким заветима.
И отаџбини да будемо верни – по сваку цену! То је српски пут. Нисмо ми ни Норвежани ни Швајцарци, и ми би имали данас добро уређену државу да нисмо многострадални народ. Али не би небеска Србија била толико пуна. Није циљ земаљска Србија, циљ је небеска Србија. Циљ је да наше душе буду у рају са Богом, са анђелима, са светима. Где би смо ми били данас ако гледамо земаљски циљ, земаљско благостање. Да није толико пострадалих Срба, најлепших, најумнијих, најталентованијих. Само у Косовској бици је страдала читава српска младеж. Најхрабрија, најплеменитија, највитешкија… страдала.Народи који данас имају по 80 милиона становника имали су исто колико и ми у време Косовске битке. Да не причамо о инфраструктури, о култури и осталим стварима, где би смо ми били данас? Али, ако треба да бирамо између тог земаљског напретка, такозваног напретка, све то без Христа траје до гроба. Нама није циљ да се развијемо до гроба, нама је циљ да победимо смрт уз помоћ васкрслога Христа и да што више српских буде спашено. И Господу је циљ да што више душа српских буду спасене и зато смо толико страдални. Ако бирамо страдање или благостање земаљско, ако видимо шта доноси једно а шта друго у вечности – ми не треба да се чудимо што толико страдамо већ да благодаримо Богу. Јер, Господ је страдао на земаљском путу, није благовао нити уживао.И Свети владика Николај је рекао да је Србија лично и колективно мучеништво. Рекао је и да нема сумње да Свети Сава моли Бога да српски народ уђе у Царство небеско кроз колективну муку. И заиста ко је видео већу муку од нас у задње време? Нема те муке која нас није снашла али циљ је велики и тај циљ треба да нас држи да сваку муку пребродимо, да не клонемо него чак да је примимо радосно. Знајући куда води мука а куда води земаљско благостање без борбе за веру, за отаџбину. Једно је борба за земаљске циљеве а друго борба за нешто веће и непролазно. Сада се налазимо пред тим одсудним моментом избора који су више него избори. Тужно је видети да нема много правих Срба. Тужно и жалосно. Није нам жао што нас нападају непријатељи, то је наша константа кроз историју али тужно је колико је српски корпус пао.Ми да се крећемо овако у једномислију, у једнодушју, да се не поведемо за овима који издају отаџбину, који су неверни. Не дај Боже ником, како је то страшно – уподобити се Вуку Бранковићу. Могу они то да крију и да представљају на други начин, али види се ко је ко. То неће моћи да се не види на Косову. И у Цркви, и у држави, и у комшилуку, и у фирми, и у породици. Све ће Косово да истера на Видовдан, све ће да се види. Косово је суштина и биће наше. Опредељење за Царство небеско. За узвишено, не за земаљско. Нека се смеју, нека хуле, нема везе. Ми знамо, ми верујемо чврсто, светосавски. У избор Светог Кнеза и Светог Саве, који су оставили земљаско и један и други. Нећемо да верујемо онима који су без Бога. Неће нам они бити за углед. Свети апостол Јован Богослов је рекао „љубљени, не угледајте се на оне који не чине добро. Ко не чини добро није од Бога“.Сама реч – углед, у кога гледамо. Ко нам је пример? Ко нам је вођа? Сигурно не они који се намећу за вође а њихова дела смрде на издају. Знамо ми ко нам је за углед и на кога се треба угледати а на ове друге не треба обраћати много пажње да се не би огорчили, нервирали. Имамо примере и у нашој историји имамо примере и у нашој историји, у кога можемо да се огледамо. Тако да, свако нека бира. Цео наш живот је један велики избор. Свако има право, дато му од Бога, да бира. Нико то право не може да нам укине, никакви демони, никакви притисци од људи не могу да нас натерају да кренемо погрешним путем. У томе је величина дара слободе човечије али и одговорности човечије. Човек може доћи од пакла до раја а може доћи и од раја до пакла.”

Беседа о. Евтимија, настојатеља катакомбног храма “Св. Сава”. На Св. Петку, 27. октобра 2013., год. Косово и Метохија, Жеровница, ЕРП у Егзилу.

Припремио:Иван Максимовић, Новинар.Де.