Лекари као најревноснији службеници Рокфелера


Да су лекари изузетно сујетни људи многи примећују. Ово је опште познато мишљење и међу самим лекарима.

Шта је сујета?

То је појам којим се означава одређена психолошка крактеристика појединаца који нису у стању да реално сагледају сопствену вредност. Ако би сте неком инжењеру скренули пажњу да у његовој конструкцији или неком прорачуну нешто не штима, он би се одмах латио неке шеме и поново извео прорачун. Али, уколико изузетно титулисаном и високо позиционираном лекару (професору, академику , вишем научном сараднику и сл.) ставите до знања да му нека дијагноза или терапија нису добре, његов психолошки склоп ће то доживети као тежак напад не само на њега лично, већ и на читаву медицинску струку. Јер медицинска струка већ сама по себи представља ауторитет када је у питању здравље. Зато, када лекар нешто каже у вези са здрављм, лаичко мишљење томе не може противречити. Јер, данас је лекар едукован по највишим медицинским стандардима, а лаици то нису. Он је провео пет до шест година само у учењу медицинске материје, а лаици то нису. Он своје знање стално усавршева на стручним симпозијумима и прати најновија медицинска достигнуча, а лаици у то немају увид. Најзад, опште је познато, такође, да је медицина веома озбиљна наука и веома озбиљна професија. И не може свако да се бави лечењем, већ само онај који је за то квалификован и сертификован. И тачка. Ако неко мисли другачије, ту је Светска здравствена организација да га у то разувери.

Тачно ове две кључне ствари је у медицину увео капитализам: квалификован и сертификован. Питање је само ко је био тај ко је конструисао читав систем квалификације (односно едукације) и ко је поставио систем сертификовања, односно одобравања неком појединцу да може да се бави лекарском праксом.

Управо то је одрадио Рокфелеров фармацеутски картел, који је у лечењу видео за себе фантастично профитабилан бизнис. И на томе је системски рађено од почетка 20. века све до завршетка Другог светског рата, када је медицина социјализована као систем масовне здравствене заштите који укључује и превенцију болести (где спада и вакцинација) и чиме управља држава. Тако се данас вашим здрављем и вашим лечењем бави држава, у сарадњи са фармацеутским компанијама, а не ви. Ваш живот је у рукама сертификованих. Дакле, лекари се данас не баве само болесним људима, као раније, већ и здравим, јер они сада имају моћ, као видовњаци, да предвиде да ћете можете оболети и да томе превенирају. И то раде вакцинама, скрининзима и систематским прегледима. Људи су постали као коњи за продају.

Лекарска струка пре појаве капиталистичке медицине

Крајем 19. века лекари нису били ни богати нити утицајни као професија. Лекари су били у нижем професионалном друштвеном слоју и зарађивали су од неколико стотина до неколико хиљада долара годишње. Људи су се обраћали лекару само ако су сами сматрали да им он може помоћи да себи олакшају патњу услед неке бољке. Они нису имали своје ординације и своје радно време већ су по позиву ишли по кућама и помагали људима својим знањем и искуством. А искуство је доносило знање.

Терапије које су примењивали углавном су биле састављене из савета и од природних супстанци, а обављали су и разне хируршке интервенције. Знање ових лекара је било засновано на вишегодишњем искуству, као и на искуству оних старијих лекара код којих су учили вештину исцељивања. Онда су и сами почињали да то преносе на своје ученике, будуће лекаре. Све методе лечења које су примњивали биле су оне које су се већ показале делотворним, а оне терапије које нису давале ефекат су одбациване. Дакле, ови исцелитељи су тачно знали како излечити зубобољу, смањити оток, ублажити неку инфекцију, породити неку жену, или како се изборити са туморима, чиревима или главобољама и тровањима.

Медицина је тада по својим теоријама о болестима била зато и подељена струковно на многе школе, и оне су често биле супростављене једна другој.

Постојала су само локална струковна удружења, где би се могла размењивати нека искуства, али та удружења нису могла да одређују ко може, а ко не може да се бави лечењем.

Нису постојале никакве елитистичке клинике са елитним лечењем за богате или јефтиним за сиромашне. Сви људи су лечени исто, методама које су се у пракси показале делотворнима. Дакле, да поновимо још једном- оно што једном није дало резултат у лечењу – било је трајно одбачено. Нису постојали истраживачки центри и научни институти који би сертфиковали неку терапију са неком хемикалијом, за коју до тада нити један лекар није чуо, а камоли је применио.

Зато је Фондацији Рокфелер главни задатак био да управо ово промени и да се у лечењу примењују све оне хемикалије које би њихов огроман хемијски индустријски комплекс производио, а да се при том њихов стварни лековити учинак не проверава и не процењује од стране сваког лекара. То су могли да примењују само лекари који би такав вид терапије прихватили.

Не може свако да се бави лечењем

Зато је било потребно да се уведе институционализовано лечење од стране јаког ауторитета као што је држава, да се лекари примерено захтевима бизниса едукују тако да верују само у оно што им се едукацијом предочи, а сви они који то не би прихватили, не би могли да буду део медицинске струке и не би могли да добијају плату. За одабир адекватних лекара би била задужена посебна струковна удружења.

Тако је Фондација Рокфелер преко својих људи у америчком конгресу и у струковним удружењима лекара, као и у медијима, успела да прогура неколико закона којима је лечење људи требало да се спороводи у једном друштвеном систему који би био обликован у складу са интересима капиталиста.

Са тим циљем је Карнеги фондација, партнер Рокфелера, финансирала израду једног обимног “стручног” извештаја о здрављу људи и он је лечење приказивао као веома лоше , те се по мишљењу те, тадашње невладине организације, наметнуло јавности уверење да се све то мора побољшати у интересу самих грађана.

У наметању оваквих ставова кључну улогу је имао један свештеник, Фредерик Т. Гејтс који је промовисао Рокфелере као велике филантропе, и наравно за то од њих добијао паре.

Ту је био и један лекар који никада никог није лечио, већ је седео на позицији уредника утицајсог струковног Журнала америчке медицинске асоцијације. Био је то Морис Фишбајн, пореклом Немац. Са њима на задатку је био и поменути сенатор Ројал С. Коупленд, који је имао диплому лекара, али никакву праксу и седео је на месту председника Америчке Медицинске Асоцијације, као и Роберт Ф. Вагнер сенатор из Њујорка. Наравно сви су били на платном списку Рокфелера и радили као агенти утицаја.

Тако је „њихово мишљење” као истакунитих људи који се баве здрављем било да држава МОРА да преузме већу „бригу о здрављу“ људи.

А управо та „брига“ за здравље малог човека, а што је приказивано као „опште добро“ је била највећа смицалица хемијско-фармацеутског картела у намери да из масовног „ лечења“ извуку профит. Зато су и лекари морали да добију посебан дрштвени статус и вредност какву до тада никада нису имали.

(Да поменемо овде да се лекарска пракса у Србији последњих десет година тешко компромитује, па је читав здравствени систем тешко руиниран. Можете да претпоставите како ће за све нас “бити добро” да се зато државне, лоше болнице, приватизују и продају странцима, и да се отворе огранци нпр. неке америчке угледне клинике. И оне ће онда моћи масовно да трују и сакате неуко становништво Србије и користи га као покусне куниће.)

Закони од лекара праве фабричке раднике за производњу “здравља”

Коупландов закон из 1935. први је наложио да се лекари дисциплинују и да сви лекари у земљи (у САД) раде по одређеним правилима, а они који би хтели да наставе да лече без лекова (читај синтетичких хемикалија) да остану без дотација “Рокфелер Фондације” односно “Главног фонда за здравство” који је већ заузео позицију „великог добротвора“.

Сенатор Роберт Ф. Вагнер прогурао је 1938. закон о националном здравству који је увео функцију Главног лекара (Начелника здравља) који би се бринуо о здрављу читаве нације. Овај закон је одредио да се огромна средства из државног буџета користе у здравственој заштити, а она је подразумевала лечење само „правим“ медикаментима. Наравно, ти мадикаменти нису ништа друго до Рокфелерове хемикалије које су тражиле купца.

Вагнер -Марејев закон из 1945. налагао је да се државни Главни лекар унапреди у нешто што ће бити Министар здравља и он би практично надгледао све у држави што с е тиче лечења, едукације лекара и отварање и опремање великих клиника и научно-истраживачких институција. Тако настаје појам који је данас и код нас одомаћен а то је “здравство” које је постало део државног апарата. У овом закону се управо први пут помињу и државне мере о медицинској бризи за читаву нацију.

Појмови „заштита“ здравља и „ брига“ за здравље типични су придеви који се у читавој кампању стално наглашавају. Дакле, лекари се више не баве болесним људима, већ и здравим и тако сви постају корисници “здравствених услуга”. И за то сви морају и да плаћају и здравље је постало део државне политике.

Тако су и лекари претворени у униформисане раднике, налик онима у фабрици. Њих би по новом закону Рокфелера запошљавала и плаћала искључиво држава. Радили би одређено радно време од осам сати и примали би плату без обзира да ли би некога излечили или би им пацијент умро у мукама. Оваквом статусу лекара допринео је још више Вагнер-Мареј-Дингелов закон из 1946. По овоме лекари практично и не би имали никакав интерес да било кога излече. Закон је одређивао и колико пацијената један лекар треба да прими итд.

„Од 1930-тих медицина је чврсто у рукама једне организоване професије која контролише улазак у лекарску праксу кроз издавање лиценци и давањем акредитација медицинским школама. На челу свега се налази Америчка медицинска асоцијација (АМА) и она контролише научна истраживања и медицинске школе. Свака друга врста лечења је полако избацивана из праксе, јер лекари који нису хтели да се овоме повинују би остајали и без дотација Фондације и без пацијената који су усмеравани образованим лекарима“, записао је Морис Беале 1949. Зараде лекара су почеле вишеструко да се увећавају, а лекари су све више постајали припадници средње и више класе, што до тада није био случај. Лекарски позив је постао елитна професија.

У својој књизи „Rockefeller Medecine men“  из 1980., Ричард Браун наводи да су почетком 20. века два од три здравствена радника били лекари. „Данас од више од 4,7 милиона здравствених радника, само један од њих 12 је лекар. Тако лекари све више постају менаџери у послу са пацијентима, уместо да су у директном контакту са њима“. Многи лекари не знају ни инјекцију да дају и то је данас такође опште позната ствар. Баш као што многи уопште и не воле пацијенте. Лекари – менаџери онда улазе у политику и институте, државне здравствене фондове, и у владу.

„Данас 4 од 10 лекара у САД је запослено у таквим институцијамаа, 1931. то је био један од десет“, записо је Браун 1980.

„Болнице у САД троше 40 посто од трошкова намењених за здравствену заштиту. Медицинске школе држе сами лекари, који истовремено обављају и профитабилну праксу и преко њих се професија као таква одржава и снабдева новим кадровима“ навео је Морис Беале 1949. у својој књизи „The Drug Story“.

Све више болести и све веће тржиште фармацеутике

Социјални филозоф Иван Илич оптужио је данашњу медицину да нас чини све болеснијим и то физички, политички и културно. Данас се сматра културним ићи код лекара. Посета лекару је постала нешто обавезно у животу савременог човека. Људима се намеће веровање да би без лекара сви помрли, а редовно непосећивање лекару се сматра примитивним и веома опасним. Најпростије речено, испада да без лекара нема живота.

Оваква врста застрашивања грађана посебно је присутна и у Србији последњих година са уласком на тржиште великих фармацеутских компанија које овде врше по болницама разне виво експерименте и продају медицинске апарате који су технолошки на Западу већ застарели или је тржиште већ презасичено. Мамографи, скенери, инкубатиори, респиратори, магнетне резонанце итд.

Наизглед хумана акција “Битка за бебе” заправо је вешто смишљена кампања извлачења новца из српских предузећа и од тзв. тајкуна како би се наводно купила роба (инкубатори) познате немачке компаније Drägerwerk AG. Промотер читаве кампање је била Рокфелерова медијска агентура РТВ Б92.

„Наравно, све ове технолошке иновације у медицини користе само капиталистима. Технологија и економска организација, по Марксу, константно једна друге обликују у једном дијалектичком процесу“, тврди Браун. „Скупља дијагностика, скупље лечење, већи фондови итд. Али људи нису све здравији, већ напротив, све болеснији и све више уплашени за своје здравље“.

Велике болнице су толико добро технички опремљене, да никаква индивидуална вештина и знање лекара им не могу конкурисати. Лекари се након пет до шест година тешких студија (а које имају за циљ потпуно испирање мозга) убацују у једну већ разрађену машинерију у којој раде искључиво по протоколима и процедури која је већ дефинисана и о чему они као индивидуе не могу да одлучују. Примена медикамента који до тада никада нигде није примењен постаје нешто што сваки млади лекар види као прилику да испроба нешто ново. (И за то често бива новчано стимулисан од фармацеутске компаније). Живот пацијента у овом систему нема никакву вредност. Он вреди само дотле док је спреман да прима овакву врсту лекарске „помоћи“.

У цену лечења, која годинама постаје све већа и већа улази, наравно, и цена коштања свих ових апарата. На пацијентима се све више спроводи дијагностика, а онда следи некаква терапија. Пошто излечења никада нема, отвара се увек нека нова бољка, јер се онда може лечити од саме терапије. У суштини свака терапија синтетичким хемикалијама није ништа друго до веће или мање акутно или хронично тровање.

Данас зато на Западу постоји само једна доминантна медицинска школа, а то је школа алопатске медицине. Она се фаворизује и иза ње стоји утицајна Светска здравствена организација. Све остале медицинске школе се подводе као “алтернативне”.

Закон о здравственој заштити који је донет у Србији и који прописује обавезан избор лекара, није ништа друго до стварење мреже лиценцираних дилера здравствених услуга, које ће се људима наметати као обавезна превентива. По овом закону људима се суштински одузима право да не иду код лекара и да сами одлучују о свом здрављу и о својој евентуалној болести.

Обавезно здравствено осигурање је иначе идеја креатора Фабијанског друштва. Циљ ове измишљотине је искључиво пљачка државних буџета односно узимање новца од грађана за тобожњу “здравствену заштиту”.

Лекари су постали машине

Студије медицине су изузетно тешке јер оне будућег лекара уче да функционише као машина. Студије медицине су противне свакој логици и коришћењу мозга за размишљање. Мозак будућег лекара се моделира искључиво тако да он само меморише гомилу података који му се током пет до шест година сервирају као “велика наука”.

Лекари једноставно уче да се хемијски препарат X даје у стању Z или код болести која је названа Y. То Y мора бити на латинском језику, да би све деловало озбиљније. И то још више исцрпљује мозак будућег медицинара. Сва ова учења се студентима представљају као “Свето писмо” струке, и оно се зато мора савладати. На медицини се, веровали или не, не учи шта је живот, али се учи како се неке његове манифестације морају савладати и са којим хемикалијама се оне обуздавају. Кашаљ, кијање, температура, осипи, отоци и сл. су стања која се морају хитно обуздати. Свака израслина која се на телу појави, а у анатомији се не учи, сматра се тешким поремећајем.

Ако се приликом обуздавања нежељених биолошких манифестација хемикалијама појаве видљиви знаци тровања, то се назива “нежељеним ефектима”. Читава алопатска медицина је у ствари устројена као милитантна коњица која има задатак да убије, одстрани и елиминише сваку манифестацију живота која се у медицини дефинише као поремећај, као болест. Страх од заразних болести, тобожњих вируса и бактерија које се преносе ваздухом и додиром није ништа друго до тешка измишљотина која продаје заштитне рукавице, стерилизаторе, маске, средства за дезинфекцију.

Др. Давид Л. Едсал, који је једно време био декан на медицинској школи на Харварду тврди да има мање сумњичавости у материју која се учи на медицинским школама, него у свим другим школама. Студент медицине апсолутно верује ономе што учи у школи. Он даје терапију са хемикалијом чак и када на њој пише ОТРОВ!

Тако данашњи едуковани лекари вакцинишу тек рођене бебе (одмах се убације синтетички витамин К) и то превенитивно, јер је НЕКО наложио да се тиме спречава могућа хеморагија. Бебама се без икаквог размишљања укапава у очи атропин, који је чист отров, како би се открило “на време” да ли су разрока. Обавезни ултразвучни прегледи мозга бебе су чист злочин против здравља, а највећи је наравно превентивна вакцинација где се директно у међућелијски простор или крвоток убацују опасни органски токсини. Постало је данас сасвим нормално да се пацијенти оперишу превентивно да им се ваде крајници и материца, одстрањују разне израслине да “касније не би имали проблема” итд.

И све то ови испрани мозгови лекара образованих за потребе Рокфелеровог профита не примећују.

Фармацеутске хемикалије су есенс медицинских студија

А колико је студирање медицине везано искључиво за фамакопеју потврђују и следећи цитати из књиге „The Drug Story“.

Др. Давид Л. Едсал је тако записао: “Једно време сам био профессор терапеутике и фармакологије и знам из искуства да су студенти тада били у обавези , коју смо им ми наметали, да уче називе бескрајног броја лекова, од којих је већина била безвредна, само зато што су они били помињани и даље у уџбеницима, и никада нису били потпуно одбачени, пошто се о њима распитивао и државни Одбор за медицинска истраживања”.

Артур Робертсон Чашни је био профеор на универзитету у Мичигену и он је у свом медицинском приручнику “Pharmacology and Therapeutics” забележио следеће:

“Виши професори медицине су веома правилно скратили предугу листу лекова (читај фармацеутика), али студент који улази у праксу среће бројне нове лекове који су му до тада били непознати, не схватајући да су они већ били испробани и одбачени од стране његових учитеља, па и он пада у искушење да их сам испроба и увери се (и тако упада у дубоку каљугу неразумног емпирицизма)”.

“И даље постоји тенденција, чак и међу образованим лекарима, да приписују терапеутске вештине свакој новој травки или сваком новом производу хемијске индустрије.”

Ово је управо типично трговачко умеће да се стално на тржиште избацују нови и нови производи, још бољи и још ефикаснији. У ствари, када је у питању медицина: у чему је разлика између човека који је живео пре 40, педесет, 100 или хиљаду година, и овога данас? Ако је неки лек био успешан пре 100 година, зашто се стално истражују нови и нови медикаменти?

У ствари, већина хемикалија које се називају “лековима” нема никакав лековит учинак. Ништа не можете лековито утрљати у кожу, јер она једноставно, не само да не прима у себе ништа, већ је њена природна функција да из организма избацује токсине и прљавштину. Поре у кожи раде само у једном смеру, а то је да избацују токсине напоље.

Организам је тако направљен да има отворе који служе за улаз хране, и оне који служе за излаз токсина. На жалост, алоптска медицина зарад профита све ово игнорише. Фамозне прехладе и сезонске тзв. “вирусне” инфекције нису ништа друго до преоптерећеност организма токсинима. Тамо где токсини највише улазе (а то су уста и нос), јављају се и упале, јер организам настоји да их се ослободи кашљањем и кијањем и повећањем температуре. И то је било схватање медицине годинама, све док капиталистички картел Рокфелера није читаву медицину окренуо наопако зарад профита. Ове манифестације се сада разним препаратима настоје зауставити, и пригушити. Слузокожа носа се исушује, а температура спушта. Деловање корисних бактерија чистача се спречава.

„Од како је почело довођење медицине у ред од стране превараната и гангстера који контролишу Америчку Медицинску Асоцијацију , ова организација је постале једна од најопаснијих превара у земљи.“ , изјавио је још пре педесет година др Чарлс Лиман Лофлер.

Ивона Живковић

извор: Сајт аутора