СВАКОЈ МАЈЦИ ТРЕБА ДА ЈЕ ДИКА КОЈА ИМА СИНА ЗА ВОЈНИКА


ПОНОС У ИСТОРИЈСКОМ НАСЛЕЂУ 

СВАКОЈ МАЈЦИ ТРЕБА ДА ЈЕ ДИКА КОЈА ИМА СИНА ЗА ВОЈНИКА

      СРБСКА ВОЈСКА

     Значење ПОНОСА у српској историји, традицији и народној култури везано је за личности СРПСКОГ ВОЈНИКА и СРПСКОГ ДОМАЋИНА. Ове две категорије у почетним годинама 21. века су изгубиле своја значења, као резултат укидања регуларног служења војног рока и гашењем српских села у којима углавном остају најстарији житељи наше земље Србије, чијим изумирањем села се масовно гасе и остају празна.У садашњој модерној проевропској класификацији личности и догађаја, свакодневно означених у листовима дневне штампе са терминима „ИН“ и „АУТ“, дошло се и до ситуације да је и сама историја постала превазиђеном (позивање на историјско наслеђе редовно је „АУТ“ у свакој теми), у смислу историјом жељеног потврђивања идентитета скупине нашег или неког другогнарода, односно идентитета појединаца као припадника тог истог народа.Тотално је депласирано у свакој прилици да данас неко инсистира на томе да јетрадиционални Србин који потенцира неку обичајну, вековно-народно усвојену категорију која се односи на неку примењену област из народног живота или на устаљену праксу понашања појединаца као припадника српског рода, када му је редовно супростављена „супериорна“ верзија модерног Европејца.Када на пример у некој ТВ емисији са ангажованом темом, најчешће случајно се позове и неки традиционални Србин – он је тада по принципу редовно као „редак звер“ окружен многобројним таквим прототиповима модерних европејаца који га (као у „хајки на вука“) тада заспу својим разним „европским обрасцима“ схватања и понашања – обрасцима редовном страним нашој српској традиционалној култури.И онда, у таквој ТВ емисији у којој су најчешће сви учесници у дијалогу пореклом из Србије, тада такав усамљени традиционални Србин, је сходно другој и сличној свакодневно употребљаваној класификацији личности и догађаја, редовно означен као „ГУБИТНИК“ , а сви остали учесници те емисије означени су као „ДОБИТНИЦИ“.Резултат је такав, повољан за проевропејце, јер ‘ем их има много више бројчано позваних у ТВ емисију (такав неравноправни однос учесника унапред је одређен), ем’ се уклапају у тему на прави начин обзиром да размишљају као проевропски орјентисани људи модерног доба, у нововременом глобалистичком духу грађана света (не могу се сви ови и овакви термини у тексту ставити под наводнике а стварно би требало).На страну онда чињеница да је бити такав „европејац“ и пропагирати се „као грађанин света“, у некој теми која се тиче конкретно наше земље и њених грађана, у ствари испољавање крајње безличности учесника те теме који себе само таквим сматрају, јер то дође као неко њихово свесно ругање нашој традицији и култури.Због тога је и заказана „парада поноса“ која је очигледно „ИН“, уместо примера војне параде у којој је понос било гледати сваког српског војника, јер она је данас очигледно „АУТ“ .Постојећом заменом теза уместо поноса везаног за српског војника дошло се до поноса везаног за „српског хомосексуалца“, као круна нашег апсурда.Сви високопарни изрази које проевропејци користе у широко пропагираном „проевропском новоговору“ данашњег доба, ипак не могу да побију ноторне чињенице којима се бране традиционалисти.Таквим изразима они затварају уста традиционалистима при сваком њиховом разумном супростављању разним диктатима овог времена, али ипак не могу да побију ауторитете породице, опште историјски усвојене принципе културе понашања нашег народа или догме његове традиционалне вере.Некада се доводе у питање и ставови здравог разума и опште биологије. Па већина народа је завршила бар основну школу и похађала часове биологије.Постоји ли пример у свим животињским врстама да једна животиња полно општи са животињом истог пола? Полни однос је у природи намењен продужењу врста и током односа се зачињу нови припадници сваке животињска врсте, па зар се то односи на сваку врсту осим људске?Питање које нам се логично намеће је да ли смо видели некада коња да полно општи са другим коњем, вепра са вепром, пса или мачка са другим мачком, лава са другим лавом, а не лавицом, и тако без краја докле год има животињских врста?Око неке кучке, на пример, у време парења се окупе десетине паса мушког рода, па она изабере једног – најјачег, а остали пси изгубивши битку у таквој великој конкуренцији не настављају међусобо полно општење у стилу – кад нема кучке може да прође и други пас истог пола – само да има односа. Код животиња нема такве грешке или патолошког полног нагона.

Питамо се на крају треба ли животиње да нас уче природном обрасцу понашања или је „проевропски“ образац понашања нешто изнад природе и супростављен тој истој природи.„Благо сиромашнима духом – њихово је цаство небеско“ учење је наше вере које треба да нас утврди у нашем морално исправном, и људски нормалном – природном избору понашања.Ово због тога што се понекад запитамо да ли су ова глобалистичка противприродна схватања резултат нечега што ми не разумемо, што нисмо научили у школи, јер они други нас уверавају да су то „најновија достигнућа“ науке и културе. Све да би на крају схватили да је безумље – безумље без обзира на модернизам употребљених речи које га пропагирају.Господ нас од почетка учи да се за сваку душу треба молити и не осудити је никако, па се као порука то и оставља за крај овог текста – тако нам свима Бог помогао и добру нас научио!

У Чачку, дана 07.10.2010. године

раб Божији, Томо Обрадовић