А.Г.Михајлов-НОВОМУЧЕНИЦИ СРБСКИ -(РИМОКАТОЛИЧАНСТВО У XX ВЕКУ)


Почевши од епохе крсташких ратова, папизам је огњем и мачем наметао јерес папизма међу православним словенским народима. Православни Срби представљају источни стуб Православља у Европи. Одмах иза погрома Цркве и Православља у Русији после 1917. године, управо се на њих обрушио својом мржњом кнез овога света. За време Другог светског рата Хитлер је издвојио из Југославије “Независну Државу Хрватску”, на чије чело је постављен Хрват Павелић, из Рима послати римокатолички агент. Глава римокатоличке цркве у Хрватској надбискуп Алојзије Степинац, одмах је признао Павелића и његову државу која је проглашена римокатоличком и у којој није било места за Православне. Нова власт се одмах заложила за истребљење Православних.

СТЕПИНАЦ

У убиствима и свакојаким зверствима над православнима, учествовало је близу 1 500 римокатоличких духовних лица. РПЦ је после Другог светског рата саопштила истину о геноциду над православним Србима. У “Журналу Московске Патријаршије” за 1948. годину, № 8, публикован је текст “О питању око интрига Ватикана против Васељенског Православља”. Њен аутор је писао: “…Тако како на путу ка остварењу основног принципа делатности Ватикана у његовој тежњи ка господарењу у светској цркви стоје националне Православне Цркве, то су све интриге Ватикана усмерене на уништење православних Словена”. У Москви је од 8 до 19 јула 1948. године ради празновања 500 година јубилеја аутокефалности РПЦ одржан Сабор представника Православних аутокефалних Цркава…Високопреосвећени јерарси балканских Православних Цркава са сузама у очима су извештавали високом сабрању о тим ужасима које су претрпели православни у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини од стране римокатоличке курије. Окупатори су од главе истребљивали српско становништво у Хрватској. У тим злочинима Ватикан је имао најдиректнију могућу улогу. У Хрватској је било 2 300 000 православних. По његовим упутствима започет је најдивљији могући прогон Православне Цркве. “Многе православне цркве биле су разрушене. Многе православне институције биле су конфисковане, друге су претворене у римокатоличке цркве. Манастири, од којих су неки били са богатом историјском прошлошћу, предати су римокатоличким редовима. Патријаршијски дворац заузели су римокатолици. Чиновници православне вероисповести су обавештени да у Хрватској држави могу да остану у државној служби само они који припадају римокатоличкој цркви…” – каже се у извештају. Уништена је Горњокарловачка епархија. Од многобројних епархија које су уочи рата доживљавале процват, остало је само 25 парохија. Римокатолички свештеници са црквених амвона позивали су на истребљење православних. Међу убијеним је био и Сарајевски Митрополит Петар… Убијен је епископ Платон. Под утицајем проповеди римокатоличких свештеника разјарене жене-римокатолкиње упале су у стан епископа Саве, убиле га и његово тело бациле у реку. У Загребу је убијен Митрополит и епископ Јеротеј… из Хрватске, Херцеговине, пребегло је у Србију око 600 свештеника…У Босни је идејни вођа убистава православних био римокатолички бискуп Сарик. Све је то чињено са одобрењем Загребачког римокатоличког надбискупа Степинца. У извештају се каже: “загребачки надбискуп Степинац и други хрватски бискупи засведочили су своје одобрење тој дивљој антихришћанској и крвавој оргији…” У “Журналу Московске Патријаршије” за 1949. годину, № 2, публикована је рецензија књиге професора Београдског универзитета Виктора Новака “Пола века римокатолицизма у Хрватској”. У њему се каже: “…Зверска природа хрватског ратујућег клеронацизма пројавила се у тако ужасним видовима да су оне превазишле ужасе средњевековне инквизиције… После окупације Југославије и оснивања НДХ, клеронацисти подржани папом, Хитлером и Мусолинијем, схватили су да је куцнуо њихов час и започели су са претварањем Хрватске у “Civitas Dei”, а у стварности у царство великог инквизитора, у папски баронат у коме нема места за православне… Клеронацисти уједињени у антисловенску усташку организацију усташа и крижара и руковођени римокатоличким надбискупом Загребачким Степинцем и Сарајевским Шарићем, приступили су најварварскијем могућем истребљењу православних Срба.

УСТАШЕ КОЉУ

Око пола милиона је заклано на невероватно свиреп начин. До 300 хиљада су насилно и под претњама обраћени у римокатоличанство. Клеронацисти су се посебно жестоко обрушили на православне храмове и православно духовенство. За рушење православних храмова организована је специјална институција: “Уред за рушење  православних цркава”. Скоро сви православни храмови у НДХ су били срушени, спаљени или претворени у римокатоличке. На пример на територији унијатске Крижевачке епархије сви православни храмови и капеле претворени су у римокатоличке. Православни епископи и стотине свештеника који су остали на територији НДХ, били су или убијени или протерани У Србију… Из огромне масе чињеница описаних у књизи професора Новака које илуструју однос римокатоличког духовенства према Православљу, навешћемо само неколико. “Све до сада ми смо радили на добробит римокатоличке вере молитвеником и крстом, – поучавао је своју паству римокатолички свештеник М. Могуш – а сада је дошло време да се делује оружјем и револвером”. Директор верског оделења фрањеваца Јуричев, изјавио је: ја сам у неким областима већ очистио све, од пилета до старца, а уколико буде потребно, то исто учинићу и овде, јер сада није грех убити ни седмогодишње дете, које омета наш усташки строј…” По упутствима вероисповедног одељења римоактоличког свештеника Синодија Шолца, православног свештеника села Баљевица Георгија Богића извукли су у пола ноћи из куће, одсекли му нос и језик, спалили браду, распорили стомак и обавили црева око врата. Језуита Филиповић је у фебруару 1942. године на челу групе усташа дошао у рудник близу Бања Луке и на основу личних исправа установио да се међу рударима налазе и 52 православца и наредио да се сви закољу, а затим се упутио у село Дракулићи где су ти рудари живели и ту заклао 1 500 људи, то јест све становнике. Спасила се само једна жена са петоро деце, али је и она од преживелих страхота сишла са ума. У лето 1941. године у округу Ливна фрањевац др. Срећко Перић обратио се Хрватима следећим речима: “Браћо Хрвати, идите и закољите све Србе, а прво закољите моју сестру која се удала за Србина, а затим све Србе редом. Када то обавите дођите код мене у цркву, ја ћу вас исповедити и сви греси ће вам бити опроштени”. У том округу заклани су сви Срби, њих 5 600. Оригиналан метод покатоличавања примењивао је фрањевац Иво Бркан у августу 1941. године. Из његове парохије у логор је одведено око 500 православних Срба и знајући да је логор за православне обично био само етапа за прелазак у бољи свет, он је тражио од власти да му се тајно саопшти о смрти свих одведених, тако да ће преживелих 500-600 жена бити принуђено да се уда за римокатолике и на тај начин ће и оне саме бити покатоличене. У Бања Луци је римокатолички бискуп Јозо Гарић уверавао православног епископа Платона (раније архимандрита српског подворја у Москви) да му ништа не прети, а сам је тајно ступио у контакт са усташама и епископ Платон је своје поверење платио животом. У селима око Мостара римокатолички свештеници су свој народ уверавали да није грех убити Србина, јер је сада ратно стање. У округу Столац где је убијено око 4 000 невиних Срба, убицама су руководила два римокатоличка свештеника Марко Зовко и Томас Иља. Последњи је у селу Клепци натерао многе православне да приме римокатолицизам, причестио их и послао у школу, где су их усташе заклале све до једног. “Ви грешите – говорио је он Србима – ако мислите да вас ми преводимо у римокатоличанство ради ваше имовине, пензије или плате. Не желимо ми да спасимо ни ваш живот, него само ваше душе”. Треба рећи да је то била уобичајена пракса клеронациста: преводећи их у римокатоличанство, Србе су често одмах после тога убијали, обезбеђујући им, по виђењу римокатоличких “мисионара” спасење душе… Посебно подробно аутор описује ужасе хрватског Дахауа – Јасеновца. У Словенији у римокатоличкој цркви на планини Урха било је саграђено страшно мучилиште, куда су са потврдама и одобрењима локалног римокатоличког епископа довозили аутомобилима противници клеронацизма, где су подвргавани мучењима и ако од њих нису умирали, убијали су их или клали живе. Метак се сматрао великим милосрђем. Главни крвник овде био је свештеник др. Петар Крижај. Ево одломка из говора бившег председника народне власти у Словенији Бориса Кидрича: “Ја се сећам римокатоличких свештеника у Хрватској са пуним корпама извађених људских очију…” За свештеницима нису заостајале ни римокатоличке монахиње и часне сестре. Оне су их, управљајући концентрационим логорима за децу, нељудски мучиле и мориле глађу до смрти. На пример, 26. августа 1942. године, доказано је да је у дечијем логору у Јатребарском током само једног месеца, од 400 деце умрло 100. Дечак Божа Шарић убијен је јер је хтео да бежи из логора смрти. Два малишана била су од римокатоличких сестара изведена иза логора и убијена “због непослушања”…  Не ограничавајући своју антиправославну делатност Хрватске, римокатоличко духовенство у цркви агитовало је за приступање у корпус легионара који је требало да пође на руски фронт, за ступање у добровољце немачке 55 дивизије, која је убијала у Хрватској и на руском фронту словенску браћу. Уочи ослобођења морао се констатовати тужан факт, да се најомрзнутијим убицама, палиоцима и пљачкашима, како на руском фронту тако и у Хрватској, били ученици римокатоличких монаха из Босне и Херцеговине, а најжешћи кољачи у логорима Јасеновац и Стара Градишка стекли су образовање у тим истим манастирима…“Отац Симић је сам водио оружану руљу која је рушила православне храмове. Тако су се срамотно понашали фрањевци у Босни и Херцеговини…” Пије XII је у свом поздравном говору од 29. јула 1941. године и нападом Хитлера на СССР и видевши истребљење Православља у Хрватској, то окарактерисао као једну од етапа на путу покоравања православног истока… Својим изјавама представници Хрватске су не једном одобрили делатност усташа и крижара…Необична жестина коју је пројавио римокатолички клир у Хрватској приликом прогона Православља, изазива недоумицу: чиме се може објаснити тако кошмарна, чудовишна изопаченост хришћанства у организацији која носи хришћанско име и која претендује да буде истински представник хришћанства? Аутор… је изразио мисао да је у “Независној Хрватској” римокатоличанство добило могућност да збаци све нерадо стављене маске и да без икаквих препрека, у чистом виду, пројави своју истинску суштину…То што се догодило у “Независној Хрватској” није никаква случајна епизода или изузетак у историји римокатоличанства. Увек и свуда су служитељи римокатоличке цркве, само што би се ослободили државних начела или супротно, добивши у својим рукама силу државне власти, пројављивали исту ту нељудскост, исту ту жестину као у Хрватској. О томе сведоче мучења и ломаче “свете” инквизиције, о томе сведоче религиозни ратови и крсташки походи, говоре прогони православних у Пољској, Словенији, Словачкој и не само од XV-XVII века, него и XX века. А ако је то тако, онда то значи да је последњи и истинити разлог тог “великог злочина” о коме се говори у књизи, уопште не огледа у некаквим временским и локалним условима у којима је протицала историја римокатоличке цркве, и не ради се о личним недостацима њених одређених представника, него у њеном самом учењу, огледа се у папизму. Папизам је придодао религиозни коефицијент бесконачности властољубљу древног Рима које је усвојио и у његово име се не зауставља ни пред чим, газећи, свуда где може, све што смета његовим плановима, а посебно се јаросно обрушава на Православну Цркву која постојано разобличава његове неправде. Као допуна за књигу професора Новака може послужити следећи пасус из текста београдске газете “Борба” од 29. августа…, која одсликава делатност клерофашиста после ослобођења и односа Ватикана према њој. “Још пре рата римокатолички клир је припремао те злочине преко својих организација “Католичко братство”, “Орао”, “Хрватски јунак”… Римокатолички свештеници-нацисти под плаштом немачког и италијанског штита, гурали у руке својих питомаца нож и маљ, благосиљајући их и подстрекујући на нове злочине. “Убијајте без престанка, ја на себе преузимам све ваше грехе” – тако је говорио римокатолички монах-кољач из Јасеновца, такво је било упутство руководилаца извршиоцима. Ни у дане пораза и бекства од народног гнева, Ватикан није оставио те своје агенте. Он је у многобројним аустријским и италијанским манастирима скрио децоубице, он их је сместио у колегијум светог Џеронима, он им је обезбедио храну и папски трезор. Но, није се ни на томе заустављао. Он је искористио свој ауторитет како би усташама нашао нове домаћине. Римокатолички свештеници – ратни злочинци добили су упутство да повежу усташе који беже са иностраним агентима. Фратар Крунислав Драгановић, усташки потпуковник, кривац за смрт 60 000 Срба на Козари, одједном се у емиграцији претворио у научника, професора Немачког колегијума… И до дан данас Ватикан је незамењив заштитник усташа, као што је био и пре рата и у време рата. “Света Столица” се није смирила све док своје поданике није видела изван граница Југославије”. Историја сведочи да је православно становништво уништавано како у концлогорима, тако и посвуда, рафинираним садистичким методима. Људе су клали специјалним ножевима названим “србосек”, жртвама су копали очи, разбијали главу… Убијали су не само мушкарце и жене него и децу. У планиским пределима пронађено је на стотине јама – дубоких извора, у које су бацали на хиљаде православних, често све редом житеље читавих насеља… Тако је било убијено око милион православних, огромне српске територије очишћене су за римокатолике. Посебно су мрзели Православну Цркву. У граду Глина је 12. маја 1941. године заклано 1 200 православних Срба, њима су секли главе секиром у олтару православне цркве, после чега је, напуњена лешевима, црква спаљена. Епископе, свештенике и монахе убијали су са посебном жестином, на њихова тела су урезивали знаке са сатанистичких ритуала. Зверски су убијена 4 епископа, стотине свештеника и монаха. Оскрнављено је и разрушено на стотине храмова. У писму Свјатејшег Патријарха Српског Павла лорду Карингтону каже се: “Други пут у овом веку српски народ се суочава са геноцидом и прогоном са територија на којима је живео вековима. Први пут се то десило за време Другог светског рата под влашћу такозване НДХ, квислиншке и нацистичке творевине нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Тада је било заклано и на друге по правилу садистичке начине лишено живота више од 700 000 Срба само у Јасеновцу, било је и других логора смрти и многобројних јама и вртача, у којима су неки од њих и данас тамо упокојени, а неки, из јама спасени, и данас сведоче о тој страшној погибији и паклу. Све се то творило по програму стварања етнички чисте Хрватске и уништења Срба и по том питању се најбоље изјаснио усташки министар доглавник Миле Будак који је рекао: “Један део Срба ћемо убити, други део иселити, а остале ћемо превести у римокатоличку веру и тако их претворити у Хрвате”. Саставни део те злочиначке замисли било је и насилно покрштавање православних Срба, које је спроводила римокатоличка црква у НДХ. Остварење тог злочиначког плана задивило је чак и специјалног немачког изасланика Хермана Нојбахера, који је на следећи начин известио надређене: “Рецепт за православне усташког вође Анте Павелића, подсећа на најкрвавије од свих ратова. Једна трећина Срба треба да прихвати римокатоличанство, друга трећина треба да се исели у иностранство, а једна трећина мора да умре. Последња тачка тог програма је остварена. На основу сведочанстава која су до мене стигла, могу рећи да је број ненаоружаних закланих Срба – око три четвртине милиона”. Тако су Срби постали живе мете. Спискови умрлих били су готово бесконачни”. У данашње време “Светска заједница” поново је милион Срба предала у власт њихових исконских поробљивача. Сатанска мржња и геноцид прикривени потоцима лажи, данас се поново обрушила на православне Србе. Паписти су вековима подстицали Хрвате да није злочин убити православца. И ево резултата – са садистичком жестином поклано је већ десетине хиљада мирних становника. У мноштву села са мешовитим становништвом, Хрвати и муслимани су зверски клали суседе и сународнике – православне. У селима која су освајали или обрнуто, која су остајала у муслиманским или хрватским деловимамирно српско становништво често је до краја поклано. Опет поломљене лобање, ископане очи, распорени стомаци, одрезане уши, тела спаљена лампом за лемљење… У Вуковару је 1991. године, уочи његовог ослобођења од стране ЈНА било мучено 40 деце мученика. После “победе западне демократије” да би упали на територију Хрватске, грађани бивше Југославије морају супротно свим општепризнатим људским правима да имају документ који доказује да нису православни! Пасуси из Меморандума Светог Архијерејског Сабора СПЦ одржаног од 14 до 27. маја 1992. године: “Сабор се обраћа својим верним чедима и српском народу са речима Господа нашег Исуса Христа “Да се не смуте срца ваша, верујте у Бога и у мене верујте!” Није ово први пут у историји српског народа да се распиње…Српски народ у Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, од јучерашњег дана не постоји!… Српски хришћански народ данас обележава 50-ту годишњицу свог страдања на територији познате “независне државе” Хрватске, а такође и на просторима Косова и Метохије – својим новим страдањима…Десетине хиљада мртвих, много више рањених, више од милион избеглица и прогнаних; разрушени храмови, куће, опустошена села и запустела огњишта! Само у једној епархији, Славонској, опустошено је или уништено 286 села, а у четири епархије у којима су живели Срби заједно са Хрватима уништено је око 200 православних храмова, међу њима и катедрални храмови као у граду Пакрацу и Карловцу, а такође и епархијски центри у Загребу, Пакрацу и Карловцу…Не можемо да сакријемо са тугом у души да су Хрвати у Босни и Херцеговини поново отворили концентрационе логоре за Србе. На пример у Сухопољу близу Вировитице; Оџак у босанској посавини; Дувно и Ливно, Смиљан у Лици и друга места. По сведочењу избеглица поново се отварају бездане јаме у које се, као и трагичне 1941. године бацају невини Срби. Пример за то је и јама “Шурманци” близу Међугорја у Херцеговини и “Катина” јама на планини Велебит између Госпића и Карлобага. Посебно се истиче случај продуженог затварања у концлогорима више од 4 000 Срба у Оџаку, близу Босанског Шамца. Поверовавши обећањима они су предали оружје и са свих својих огњишта одведени у масовне концлогоре и њихова судбина је још неизвесна. Као што видимо таква судбина намењена је и Србима у Босанској Посавини, у Западној Славонији и Западној Херцеговини – то јест, изгнанства, хапшења и пустошења српских села и насеља, а такође и одвођење у концологоре. Осим тога, у Ливну су ухапшена 643 човека српске националности – старци, жене и деца, а у Дувну – 570 Срба и Српкиња. То исто може се рећи и за градове на Далматинској обали…Ми позивамо све европске државе…, да оне утичу на владу Хрватске, да не руше наше храмове и црквене центре. То се на жалост догађа и тамо где нема сукоба, као што се недавно десило у Загребу (11. април 1992. године) где је била минирана резиденција Митрополита и Музеј Загребачко-Љубљанске Митрополије. Наш позив такође се односи и на обезбеђење слободног проласка за наше епископе и духовенство у оне делове Хрватске и Босне и Херцеговине који се налазе под контролом хрватске и муслиманске војске, како би они могли слободно да врше своју дужност, без обзира на републичке и државне границе… Подвлачим да наша четири епископа чије се катедре налазе у границама нове хрватске владе и државе (Загреб, Пакрац, Шибеник, Карловац) не могу нити да живе, нити да испуњавају своју архипастирску дужност на својим катедрама, а истовремено римокатолички бискупи у Србији и Црној Гори могу потпуно слободно да врше своју црквену мисију…”

Геноцид над православним Србима представља наставак геноцида над православним у Русији после 1917. године. Крв руских и српских мученика вапије ка Богу!

Превео: Ранко Гојковић

(Превод из часописа “Русский Вестник”, № 5, 1993)