Св. епископ Николај Велимировић – Косово и Видовдан


Видовдански говор, одржан на 550. Видовдан у ман. Раваници, 1939.
Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.
Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.
Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали?
Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?
Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?
И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.
Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.
Чији сте ви, мали Срби?
Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.
Чији сте ви, мали Срби?
Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.
Чији си ти, малени народе српски?
Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.
Чији си ти, малени српски народе?
Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.
И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?
Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране
И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?
Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали К о с о в о не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.
И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.
Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.
Ето нам одговора на питање, чији смо ми.
Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.
Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!
Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?
Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?
Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?
Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.
Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!
Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.
Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.
А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?
Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!
Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.
Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:
Помози нам, Боже,
Да се браћа сложе,
Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.
А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:
Помози нам Боже,
Да се браћа сложе!

Косовским јунацима

Жички епископ г. др. Николај о националној, верској, духовној и историјској светињи Косовске традиције и њене мисије
Правда, 1939. године
На Видовдан ове године навршава се равно 550 година од мученичке смрти светог Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће Оно је српском народу била читава једна вера, читава једна мудрост, и читава једна етика. Вера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост која је тешила да је зло пролазно као и човек. Етика која је издизала да је боље чист умрети него прљав живети.
Косово – наш централни доживљај
Кнежево привољевање царству небесном, извршено је у име целог народа, било је најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја.
Косово је показало да се наша историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвишеној граници небеског и земаљског, Божјег и људског.
Ако смо, као народ, у Немањићској епохи – с Христом у слободи – имали и моћ, и сјај и задужбине; у покосовској епохи – с Христом у ропству – нисмо клонули, нисмо пали, нисмо пропали, већ смо показали изненађујућу дубину душе кроз многоструку народну уметност, и снагу те исте душе кроз победоносне националне устанке. Срећа је за нас имала више опасности и у несрећи пењали смо се до Божанског престола. Отуда је народни песник опевао тужно Косово далеко више него иједан наш историјски успех.
Косово је сведочило да се као народ никад нисмо борили за безначајне ствари и да никад нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима.
Два царства
На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсетити Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке.
„Земаљско је за малена царство
А небеско увјек и довјека.“
Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да би и о нама могао песник рећи:
„И вољеше царству небескоме…“
Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се приволели царству небесном, царству вечних вредности.
Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.
Кад се наше поколење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили избор између два царства на најсрећнији начин.
Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности.
Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и морална снага воље.
Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ привољеност царству идеалних вредности.
У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у Косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину. Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не венча за небо, за једну вредност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код Ћуприје, један од сведока венчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко датума који обележава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успешног код Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и обнављања истоветна је са свенародном историјом српском.
Она се осећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики Кнежев завет, да га отргне од заборава и да буде његов проповедник, сада, одсад као и досад.
Зато она позива све Србе и Српкиње, синове и кћери Светосавске цркве, којима лежи на срцу Кнежев завет да узму учешћа у овогодишњој великој свенародној Видовданској прослави која ће се одржати у њој.
Наша браћа преко мора и океана
Док ми у нашој отаџбини прослављамо са благодарношћу Косовску битку, треба да се сетимо и остале браће чак тамо на неком другом континенту света, преко многих мора и океана, који ће исто тако као и ми прослављати овај Видовдан, такође у Раваници, која је подигнута од нашег насељеничког народа у Детроиту, у Америци, између американских облакодера, фабричких димњака и густих америчких градских насеља. Тамо ће они, у оној Раваници, тога дана исто тако као и ми овде, упутити своје молитве Свевишњим за покој душе Косовских јунака и да се помоле Богу да им сачува Отаџбину која је километарски тако удаљена, а која је у мислима увек са њима и у најкритичнијим моментима њиховог битисања.
Да, ову Раваницу, подигли су наши насељеници у Детроиту, коју сваког дана посећују многобројни туристи, јер ова светиња и знаменитост има свој оригинални стил и издваја се од свих зграда у овоме милионскоме граду.
Морам да одам свако признање једном човеку који је отишао тамо као мален човек из кршне Лике да би једног дана по наређењу господњем постао велики за целу нацију, и да уз припомоћ Провиђења које га је тамо послало заврши два доктората, медицински и теолошки, да би доцније постао наш у туђини народни и верски вођ, чијом је иницијативом овај свети храм углавном и подигнут. Тај обичан човек из кршне Лике постао је једнога дана Др. Трбуховић, завршивши два доктората.
Ја верујем да ће он на Видовдан окупити наш живаљ у трећој светлој Раваници и да ће их тога дана подсетити на све жртве од пре пет и по столећа до данас, за остварења велике српске нације.

Видовданска беседа 1951. године
Србобран, 1951. године

Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан – светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина
Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: „Јаох мени, погибох“. Језекиљ и Данило: „… и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу“. А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:“И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав“.
Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.
Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:
„Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом“
Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.
А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.
Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.
Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима „У Бога нема мртвијех него су сви живи“. Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени.Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и – милиони лобања у Ћеле Кули
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири – милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.
У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

БЕСЕДЕ И ЧЛАНЦИ О КОСОВУ И ВИДОВДАНУ

Косово(Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10)
Величанствени жртвеник једног народа. – Узвишена епопеја мистике и славе православног Балкана. – Апотека лекова за све духовне и моралне недуге. – Извор надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. – Технички пораз но морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. – Свето поље и животворна гробница.
Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити.
А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:
предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше разумјети.
Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.
Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност општег васкрсења свега потомства Адамова.
Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову, хришћани пак – и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови победиоцем.
И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни сматрају косовску Голготу поразом, други победом.
Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли нам то помогло објашњењу Косова.
Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља?
Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у календар.
Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.
Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна епизода према стравичном лому и слому Косовском.
Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици.
Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама:
1. јединственошћу мотива борбе и
2. решеношћу на мученичку смрт.
Шта означавају ове одлике?
Посмотримо поново наведене примере победа и пораза.
С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског царства.
То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману.
Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би потурчио него да би остао Христов и – Душанов.
И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца.
Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога.
Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину.
Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама.
Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом, јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт постала неизбежна.
Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна решеност на смрт. Борба је за „царство небесно“, а не за државу, за народ, или за кнеза, или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за „крст часни“, символ царства Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, „за крст часни и вјеру хришћанску“, „за лијепо име Исусово“.
„Ако волиш царству небескоме
„А ти сакрој на Косову цркву
„Не води јој темељ од мермера
„Већ од чисте свиле и скерлета,
„Па причести и нареди војску;
„Сва ће твоја изгинути војска,
„Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути…
———————–
„Цар вољеде царству небескоме
„А него ли царству земаљскоме“.
Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу, одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и варљиво.
Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: „Јеси ли ти цар“, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.
Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом Голготом као капијом ка царству небесном.
И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде „брата од заклетве“, т.ј. да се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд, ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле. Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без нарочите братске нежности:
„Не бих ти се, сестро, повратио,
„Да ми царе поклони Крушевац.
„Идем, сејо, у Косово равно
„За крст часни крвцу прољевати
„И за вјеру с браћом умријети“.
И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске. Пре свију она тројица што су и погинули пре свију.
Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе – а то је свети Амос, на сам Видовдан – наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и одговорио домаћину:
„Ја невјера никад био нисам,
„нит сам био нит ћу икад бити,
„Него сјутра мислим у Косову
„За ришћанску вјеру погинути“.
Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори:
„На, девојко, коласту аздију,
„По чему ћеш мене спомињати
„По аздији по имену моме,
„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.
Тако јој говори и Иван:
„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.
Тако и војвода Милан:
„Ево т’ идем погинути, душо,
„У табору честитога кнеза“.
Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода Стеван Мусић:
„Пита Љуба Мусића Стевана:
„О Стеване, драги господаре,
„Кад ћеш мени са Косова доћи?
„А Мусић јој вели и бесједи:
„Кад огрије од запада сунце,
“ Тадар ћу ти са Косова доћи.
Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом. Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује своме слуги Голубану да он остане.
Али –
„Кад то зачу слуга Голубане,
„Проли сузе низ бијело лице“
па узе госпођу царицу „на танану кулу“,
„Ал’ свом срцу одољет не може
„Да не иде у бој на Косово
„Већ се врати до коња Лабуда,
„Посједе га, оде на Косово“.
У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота,
да на Косову Христос дели мученичке венце славе,
и да се треба грабити за те венце, да се једно царство губи а друго добија;
и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све.
Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме. Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст, на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза.
„И погибе српски кнез Лазаре,
„И његова сва изгибе војска,
„Седамдесет и седам хиљада.
„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно“.
Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити.
Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. На против – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји хришћанског света.
Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!
Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.
Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.
Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но живе.
Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.
Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом кап’о док му је кољена!“
А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.
Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:
„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Лазарева победа
Манастир Раваница, 1389-1939.
Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).
Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.
Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха. Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове – све пурпур за лакомога.
Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.
Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица „очигледних“ теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу – земља, тело и душа – тело, вечност и тренутак – тренутак.
Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.
Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, – тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.
Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен.
Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима:
„Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно“.
Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.
Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!
На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година!
И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој „главни“ народни дан у години?
Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, – и то знање деци својој да казујете, – да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа.
Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.
Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: „Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га“. – Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов – да буду згажени без одбране – страшно је и помислити! – Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.
Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију.
Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа.
Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју.
Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје:
„Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству земаљскоме,
или волиш царству небескоме?“
Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.
Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили.
Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у – други свет.
Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: „Господ је снага моја и пјесма моја!“
Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају.
Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?
Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.
Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај.
Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу:
„Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно“.

Православни витез
– Неколико одлика Вожда Карађорђа –
Србобран, 1955. године
Карађорђева побожност
„Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве“, пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар И послао му је сабљу са натписом: „браниоцу православне вере и отечества“. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио „ако Бог да и Боже помози „. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе – благодарење Богу.
Једном свом војводи писао је Карађорђе „да свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли“.
Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу „над непријатељем рода Славјанскога“, а уз то још и молитва Богу „да престане киша која је у то доба падала“. У време Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну“. И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру И Светом, каже он, како је српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире“. На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш – дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осуђен бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи“. Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:
„Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествцје твоје. Амин.“
Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном „ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити“.
Свештеницима и калуђерима Карађорђе је одавао велико поштовање. Много је волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. – Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађорђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.
Карађорђева речитост
Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. Док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса – Родофиникина“. Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
„Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама. “
Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Кеопсовом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет векова гледају у вас, војници“!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божије.
Карађорђева скромност
Пише апостол Павле на једном месту: „Држим све да су трице само да Христа добијем“ (Филип. 3, 8). Велики људи су прожети или „занети“, једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав – велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја – ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењу је мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасно је он изрекао своју идеологију. „Упамтите добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново – вратити своме плугу“. Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио „за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару“. Познат је овај случај:
После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан где је био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске били су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама – а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: – А где је бег Црни Ђорђе?
На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи да је тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: „поздраве бег Ђорђа!“
Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. На све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале – газда Младен и газда Милоје – катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.
Карађорђев ратни морал
Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Београда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане. После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804. Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог „Руднички бик“. Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се испрате за Ужице и Чачак“, који су још били под турском влашћу.
По освојењу Београда Карађорђе је показао „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади“. Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на частан начин отпусти их и преда Турцима“.
У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га за то ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева. Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: „Син за дела оца не одговара“.
Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња – то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио се у ратовима – Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.

Беседа на Видовдан 1940. године
Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело; оба покривена непровидном копреном. Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима – као што то чине у наше дане – да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже: „ствари су мисли Божје“. При томе долази нам у сећање стари балкански философ Платон, који је наслућивао два света – свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја тих идеја у природи. Али кад је дошао Онај, који није од овога света Христос Спаситељ, спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнања у најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав измишљени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве сабира и односи у дом свој. Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер та недеља је недеља посвећена и свима оним светим и праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком календару То су безбројни милиони оних „који су земљу онебесили својим врлинама“ непрегледни рој „безимених“, како се називају у служби тога дана. Међу њима су и многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге. Ту су и многобројни „незнани јунаци“ из рата и мира, чија су имена на земљи заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим Лазара и уз Лазара. Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово „за крст часни крвцу прољевати“? Зар и слуга Голубан, није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића, и ћерка јој славна Царица Милица – зар да и они сви нису онамо где и свети Лазар? Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих Светих. Живе душе њихове су у оном царству небесном, коме се честити кнез мудро приволео, у оној правој и вечној отаџбини, у коју се надамо и ми у своје време преселити и са њима састати.
За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника – све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих.
Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје. Но суд историје може бити и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита и погасити огњеве европске. Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо поштено одговарати. Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити? Јесмо, честити кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног, несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него туђом.
Шта ћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су они, који ће у часу искушења мудро и јуначи повести народ правим путем? Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.
Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим? Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.
Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем? Ништа. Заруменили би се и оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.
Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце за синовима као мени, шта да јој кажемо? Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као теби за твојим Дамјаном?
Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л’ поштују деца родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо? Свако пиле данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје потомке, да не прођу стражњи мимо предње.
Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има ли међу вама издајника? Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их довикати и могу те чути.
О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе стране, т. ј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског. Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље – заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!

Видовданска беседа у цркви Светог Вазнесења у Лондону 1952. године
„Рече Господ: Благо онима који плачу, јер ће се утешити…
Тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати.“
(Мат. 5, 5; Лк. 6, 25).
Ево дана опевана, ево дана осликана, ево дана оплакана, ево нам опет Српског Видовдана.
Чудо како један једини дан може да промени историју и судбу једног народа, па чак и једног континента. Дан Константинове победе над Максенцијем донео је слободу Христовој цркви после 300 – годишњег гоњења и мучења. Дан битке код Поатјеа под Карлом Мартелом спасао је Западну Европу од „потопа аријевског мора“. Један дан на Ватерлоу запечатио је судбу Наполеонову и променио ток европске историје. Дан изненадне смрти цара Душана отворио је капију исламској поплави хришћанског Балкана. Видовдан је пак био последњи јуначки отпор тој поплави али и слом последње бране против ње.
Отуда је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе. Дуготрајан смех смењен је дуготрајним плачем. И обистинила се реч Христова: „Тешко вама који се смејете сад јер ћете заплакати“. Отимање великаша о власт над својим сопственим народом смењено је исчезнућем великаша и робовањем народа под туђинском влашћу. Тако је то било и дуго је трајало. Дуго.
Под дугим робовањем народ је почео читати Видовдан не само као један датум него као и задатак од Бога му задати. Одржати веру и поново се удостојити слободе, тако је народ разумео тај Видовдански задатак. Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се златне слободе кроз покајање и очишћење – овај задатак, кога неки називају завет, народује бивао све јаснији од колена до колена и из столећа у столеће, док се није навршило време. Да, док се нису набројале године српског робовања, таман онолико колико и године робовања народа израиљског под мисирским фараонима. А када „земан дође ваља војевати“, Српски народ је био апостолски оснажен вером и удостојен слободе. Тада је могао и народ дићи устанак.
То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара – један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати „небеске прилике“.
Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку задобила. Лазар је проклињао ко не дође „у бој на Косово“. Морао је проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва „кука и мотика“ и дигла се „раја ко из земље трава“. Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били по јунаштву и пожртвовању;
никада сличнији потомци прецима, и то у временском размаку од пола хиљаде година.
Наша народна црква учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима спојивши њихов спомен празновања у један дан – Видовдан. И држава српска (док је била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом. Али у Југославији са презрењем српскога имена, презрен је био и Видовдан.
Мукло и нечујно скинут је са националног календара само да би се угодило мањини и тобож одржала држава. И тако, и Видовдан и Савиндан, прешли су у искључиво достојање цркве. Но тиме су наши државоградитељи увредили српску већину у оба света, а нису угодили мањини нити државу одржали. Кумиру земаљског царства принели су царство небеско, а некаквом „дану примирја“ и „дану уједињења“ велики Видовдан. Смејали су се светињама српске историје, у овом као и у многоме другоме, као „застарелим и преживелим“. Зато сада плачемо, и криви и прави и они у Отаџбини и они у расељењу.
Плачу деца за очевима својим, мајке за синовима, жене за мужевима. Више од десет година растављени они вену од чежње за састанком када ће се тешко моћи препознати. Плачу српски ратници у Британији, сада работајући у рудокопима и угљенокопима за насушни хлеб, од кога одвајају и шаљу својима у Отаџбину, да и једни и други не буду сити. Плачу Александрови јунаци у Аустралији, истребљујући крокодиле по рекама и змије по пустарама, док њихова нејач кулучећи идолу државном нема ни снаге ни времена на претек да сасече коров око своје куће. Плачу српски официри и домаћини у Немачкој где служе као полиција да би се одржала она држава, која је прва погазила и поробила њихову земљу.
Плачу и Срби староседеоци у Америци и Канади који су с тешким трудом зарађивали и слали на подизање својих домова, школа и цркава у Старом Крају; плачу када чују да је све то разрушено и огњем сажежено заједно са њиховом чељади. Плачу учитељи и професори, генерали и министри наши служећи као келнери по кафанама и рибајући ноћу патосе у великим зградама слободних земаља. Плаче она интелигентна сиротиња наша у Јужној Африци што мора да се труди да скући туђу кућу, док се њихова руши до темеља. Плачу Срби и Српкиње по државама Јужне Америке, под ненавикнутим поднебљем, где далеко од славних задужбина својих царева и краљева траже гдегод православни олтар да се могу причестити. Плачу рањеници и болесници српски по болницама у туђини, јер умирући губе наду да ће се видети са својим милим и драгим у овом свету. Сви плачу, сав народ Светосавски, и свуда, свуда по глобусу земаљскоме. Плачу, али у потаји, плачу кад легну у постељу и потону у сећања, што је некад било а што сада јесте. Плачу а крију сузе од слободних народа, да се ови не би зачудили или подсмехнули. Плачу пред Богом а не пред људима. А Бог види и броји сваку сузу сиротињску.
Но питаће неко: шта вреди плакати? Није ли плач особина слабих и немоћних? Зар сузе не раслабљују снагу и не убијају енергију људи?
Не, браћо моја, не и никако! Гле, и Христос је плакао, још је назвао и блажене, оне који плачу. Плакали су апостоли Христови и светитељи и сви племенити људи од искона. Плакао је и Свети Сава, и сасушио се од плакања. Заплакао се понекад и делибаша Марко. Плакао је, како сазнајемо од очевидаца и краљ Петар ИИ, плакао је често над јадом свога народа.
Сухе очи су као пресушени извор. Бежи од човека који се хвали да никада у животу није плакао. Сузе су дар Божји, кажу велики православни духовници. Сузе су лек, а не отров. Сузе снаже, а не слабе. Сузе доносе утеху и мир. „Исплачи се – каже се код нас – па ће ти бити лакше“. И бива! Да је мајка Југовића могла „од срца сузу пустити“ не би препукла. Знао је наш премудри Господ шта говори кад је рекао: Благо онима који плачу… Срби су то безброј пута доживели и потврдили. Јер су врло често налазили утеху у плачу, да, и доказали да је плач велика позитивна сила. Они који се вазда смеју нису за велика дела. А који плачу пуни су доброте, милости и праштања. Способни су да разумеју туђу невољу и брзи да притекну у помоћ. Миротворци су и сјединитељи завађене браће. Они су прави синови Божји и кћери. Често су сузе односиле победу где мач није могао. Јер иза њих, оних који плачу, дејствује свемоћни Бог.
Немојмо се, дакле, стидети плача, него се стидимо себичности, злурадости и мржње, која је суха као јехтика и суши душу као што јехтика суши тело. Свака суза над општом народном несрећом приводи нас ближе Богу и ближе остварењу нашег идеала.
А велики дан Видовдан, тај живи споменик над милионима умрлих, не може се ни прославити без суза, и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница – ако Бог да, да као што и хоће у часу када се испуне наша национална надања.
Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!
Упокој господе све оне многомилионе жртве од Косова до наших дана, који се принесоше за веру и слободу. Амин.
Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци
– Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи –
Политика, 1940, бр. 11489
Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.
Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма. Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све свето и господско.
Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она није очајавала ни у најтежим часовима.
А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним предањима и народноме духу и схватању.
Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали, непоштени и прљави – навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака морална слабост додаје снази непријатеља.
Хоћемо ли имати и даље мир – то од нас зависи. Рат или мир – то је условна дилема. Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да би смо избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.
Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.
Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај…
Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.
Наша историја
– Видовданске мисли –
Гласник православне цркве, бр. 12, 1913.
Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну целину!
Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале. Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у османлијско море.
Док је у првом периоду начело борба за славу, дотле у другом периоду руководно начело борба за опстанак, а у трећем борба за слободу.
У периоду борбе за опстанак дух нашег народа није био непродуктиван и пасиван. У време ропства наш народ је створио једну тако велику творевину, која се у величини може такмичити са црквеном архитектуром Немањића доба. То је српска народна поезија. Ни један народ у свету није дао ништа слично под сличним околностима. То је речено више пута, и – речена је истина. Црква Грачаница и песма о Страхинићу Бану! Тешко је пресудити шта је лепше од овога двога. Робље је походило царске задужбине, целивало праг, по коме су царске ноге газиле, плакало и јадало се пред царским ликовима, који су се блистали лепотом и раскоши међу фрескама анђела и светитеља. У Студеници је народ клечао пред ликовима Немање и Саве; у Краљевој цркви пред ликом краља Милутина; у Раваници пред кнезом Лазаром; у Манасији пред Стеваном Високим; у Љубостињи пред царицом Милицом. У осталим многобројним задужбинама пред осталим многобројним Немањићима. То је било време искреног кајања и тешког страдања: Нема кајања без страдања, нити страдања без кајања. Народ је живео највише прошлошћу, а најмање садашњошћу. Успомене прошлости комбиноване су на све могуће начине како би се добила што светлија перспектива будућности. Прошлост није била ишчезла у недоглед и недохват. Она је живела у души народној, и душа је народна живела њоме. Старо ткиво уткивало се у ново.
Трећи период чини борба за слободу. И ми смо још у овом периоду. Овај чин наше велике националне драме јесте једна реална епопеја, која је својом величином надмашила нашу трубадурску епопеју маште из периода робовања. Карађорђе и Милош, Вељко и Синђелић, и цела плејада илијадских хероја од устанка до данас чекају на свога песника и историка. То су тако велики портрети да се треба измаћи још много даље од њих, да би се они могли видети у правој величини и боји. Уз то треба додати још и великане из ратова 1912-1913 године. Борба за слободу још се води, период овај још није завршен. А један период историје тек онда стекне достојнога и песника и историка, кад се заврши. Александар Велики рекао је на гробу Ахиловом: „о срећни човече, ти си имао једнога Хомера да опева твоју славу!“ Па је и Александар стекао своје Хомере. Јунаци наши из борбе за слободу могли би позавидети Милошу и Марку и Страхињићу и Југовићима на опеваној слави кад не би веровали, да ће се и за њихова дела наћи достојан песник и оценитељ. – И овај трећи период, као целина за себе, уткан је тесно у период претходни. Период робовања дао је повода и импулса периоду ослобођења. Период ослобођења пак дејствовао је још из далеке будућности, пре свога доласка, онако исто благотворно као што нада увек дејствује. Садашњи период био је нада периоду претходноме.
И тако имамо три акта:
1. Узраст и пад,
2. Искупљење и
3. Васкрсење.
Мало која национална историја има тако јасне периоде, тако одређене боје и такво јединство, техничко и идејно, како целине тако и делова, као што то све има – наша историја. Једна истинска и велика драма. Једна сакрална драма. Драма греха, страдања и васкрсења. Прибирачи факата то не виде, но теолог то може далеко јасније да види.
Сакрални карактер носи цела историја човечанства. Јер и цела историја човечанства стоји у оквиру те драмске трилогије: греха, страдања и васкрсења. Човек пада, човек страда, човек васкрсава. Човечанство је пало, човечанство страда, човечанство ће васкрснути. Ни једна профана философија историје не вреди ништа. Хомер и Софокле разумевали су боље историју света него три четвртине модерних мислилаца, који су о историји философирали. А пророци и мудраци источњачки разумевали су историју опет боље од Хомера и Софокла. Тајанствена суштина историје јесте сакрална. То је стара философија историје. Кад би неки историк и сва факта у светској историји познавао, не би опет ништа разумео, кад цео тај баласт факата не би довео у везу са идејом Бога или морала.
Један човек из Лике отишао је сад за време рата на Косово поље, да „пољуби свето Косово“ и да донесе одатле кући с в е т е косовске земље. „Умољен сам, вели, и од стране свих мојих суседа и познаника, да и њима донесе бар по један грумен свете косовске земље“.
У народној свести Косово је свето земљиште. Цинизам Илариона Руварца не би ту ништа могао изменити. Косово је свето. А Косово је врхунац заплета драмске радње у нашој историји. Косово= једна реч, – цела драма.
Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после косовске битке. До јуче је Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве Војиновића „Лазарево Васкрсење“ има једна сцена где виле косовске играју жалосно коло и говоре: „Господе, препуњена је чаша горчине“! Ове године, на пет стотина двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе, да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити овоме народу нову чашу горчине. Нека буде, – највећа и најгорчија је испијена.
Страдање је централни факт наше историје. То и чини једну историју освештаном, једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните српску историју са неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални трагизам старога Истока, – Египта и Израиља нарочито – могао би још највише сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски страдали. Наша историја је у том погледу највише – готово једина – класична у Европи. Историја осталих европских народа не зна тај оријенталски трагизам. Нашу историју чини блеђом од египатске и израиљске једино одсуство сепаратне, народне вере. Вера Египћана била је само вера Египћана, а вера Израиљаца само вера Израиљаца. А народ, који је сем осталих творевина, створио и своју нарочито националну веру, могло би се рећи – дао јој драстичнију боју. Тим се највише разликују велики народи Истока од нас.
Ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика, – већа од нас. Јер њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може да створи и „суд части“ и „суд срамоте“. Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас учинио суд части.
Цела општа историја је једно велико уметничко дело. У уметности драма заузима прво место. Ми можемо бити поносити, што наша народна историја није неки водвиљ или новела, но драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и лепоти форме.
Ништа нас у садашњости не може учинити оптимистима у толикој мери као размишљање о нашој историји. Ко има очи да види велике потезе и путеве наше прошлости, тај не може у садашњости имати ни трунке националног песимизма. Доба Немањића трајало је три столећа, доба робовања четири (минимум, за Шумадију), доба ослобођења броји до сада само једно столеће. Ово доба тек је почело. Једно абруптно прекидање овога доба и понављање прошлости искључено је. Ми се налазимо у једноме Цресцендо, које мора још дуго трајати. Дуги период нашег страдања широк је основ, на коме се зида н а ш период слободе и културе. Кад би се на једном титанском темељу подигла једна пигмејска грађевина, било би неразумно и ружно. Ко не верује у разумност и лепоту историје, тај не верује ни у разумност и лепоту природе. А ко у то не верује, за тога су ово што ми пишемо – хијероглифи. Гизо, у својој Историји европске цивилизације, овако резонује: „Ход Провиђења (у историји) није стешњен у уске границе. Провиђење не жури да још данас повуче последицу узрока, коју је јуче поставило; Оно ће је повући у вековима, кад згодан час дође; лаганост не чини Његову логику мање сигурном. Провиђење има до воље времена; Оно се шири по њему као Хомерови богови по простору; Оно учини један корак, док векови прохује“.
Маловерни се само плаше, да ће први ветар оборити зидове наше народне куће, која је тек у зидању. Било је ветрова и бура страшних, биће их још много и много. Што лепши мермерни стуб то више удара чекића мора издржати.
За своју славну нацију могао је опет Гизо овако рећи: „ми можемо себи рећи, без претеране гордости, као Стенелус у Хомера: ми хвалимо Бога што вредимо далеко више од својих предака“.
Није нужно да савремена српска генерација тако каже за себе. А нужно је, веома је нужно, да сви кажемо, сви ми – цигље савремене српске генерације: – „ми верујемо у себе и у Божје руководство више него наши преци“. Нама то не би било тешко. Како да је тешко веровати у светлост нама, који смо на светлости, а није то било тешко веровати нашим прецима, који су били у тами?
Оптимизам је био једина философија свих оних српских генерација, које су испијале видовданску чашу горчине од Косова до Устанка. Голо и крваво робље, које је о видовданима ноћу, кријући, давало парастосе у Грачаници Лазару и српској слави, смејало се кроз сузе, и кроз мрак гледало зору. А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које наследисмо од предака својих, – где нам је наш национални оптимизам? Каквом философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван оптимистичке философије наших старих.
„Има и код нас оптимизма!“ Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, – само је разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну ивицу пута, иза које је опет амбис.
Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с поузданошћу и одлучношћу води нашу историју.

Наш народ је незнани јунак који не тражи своја херојска и добра дела ни признања ни почасти
Правда, 103, 1941.
Ево долазимо из народа, из средине многих незнаних хероја, ево нас у великом нашем граду, опет усред многих незнаних јунака. Ево нас у лепом граду на чијем домаку лежи наш народни незнани јунак на Авали.
Никад свет није славио незнане јунаке толико колико их слави од прошлих ратова. Никада свет није толико говорио о незнаним јунацима, нити толико подизао споменике незнаним јунацима.
Ви сте сами могли у томе да се осведочите. Свакоме је познато, а ви сте то могли и видети, да мало који, – скоро никоји – од странаца, када дођу у нашу земљу, не одлази од нас док се не поклони на Авали пред гробом нашег Незнаног јунака. Чули сте, можда и видели, да су многи страни државници, многи великодостојници, па чак и владари, који су икад посећивали нашу земљу, нашу престоницу, одлазили на Авалу да се поклоне пред спомеником нашег Незнаног јунака.
Откако Црква постоји на земљи од тада ми поштујемо и чествујемо незнане јунаке хришћанства. Који су то наши хришћански незнани јунаци? То су сви они који страдаше и који се напунише знањем и љубављу Христовом. То су сви они подвижници хришћанства који се простиру или по градовима, или су са села, па сви они добротвори народни који у својој вери добра чинише и у календар уђоше. Затим, сви они ктитори и приложници многих храмова и манастира по нашој земљи хришћанској и по другим хришћанским земљама. Тих незнаних јунака има одувек у људском роду, и то су сви они који страдаше за Цркву хришћанску, и чија имена непозната остадоше. Нити они своје награде овде на земљи примише, нити пак какве почасти. То су сви они који су само Богу знани, а људима непознати. То су наши хришћански верски Незнани јунаци. Има их и данас: али њих само Бог зна. Како бисмо многи волели да знамо имена многих и многих таквих Незнаних јунака који су само наговештени у историји цркве?!
Богу су знана имена оних пастира из Витлејема, који први уђоше у пештеру и први се поклонише Јунаку који је донео светлост истине и љубави небеске. Ја бих хтео да свакога од њих радије знам по имену, него што бих хтео да знам име оног охолог цара Александра Маћедонског. Богу су познати, а ми их не знамо, и оних 14.000 младенаца из Витлејема који први својом невином крвљу постадоше жртве и своју невину крв дадоше за спаситеља свога.
Ми не знамо, али Бог је знао по имену ону жену, ону удовицу, која спусти две лепте у тас црквени стидљиво и плашљиво осврћући се да не би ко видео њен мали дар. Али Бог виде и објави њен малени дар као највећи. Ја мислим да је то био много већи дар, него дар који чине богаташи кроз руке обасуте златом и драгим камењем.
Заточеници хришћанства и цркве.
Како бисмо радо ми желели да знамо многе црквене заточнике који страдаше због своје љубави и вере у Бога Јединога! Незнано је и име оне жене грешнице која је сузама облила ноге Исусове. Како бисмо радо желели да знамо име оне жене Хананејке и капетана заповедника из Капернаума! Како би желели да знамо и име једног од оне десеторице губаваца, који се једини вратио да захвали Господу Исусу Христу на исцељењу, јер га је вера у Господа исцелила! Не знамо их по имену, али њихова дела читају се у храмовима хришћанским свакодневно. Затим, ко на свету зна име оног милостивог Самарићанина? Међутим, он постаде и свештеник, иако не беше човек од народа изабран. И данас постоје међу нама многи и многи такви незнани јунаци који не траже никакву награду, никакво признање овде, на земљи.
Али, браћо моја и сестре, када бих хтео да изређам све оне примере незнаних јунака и њихова имена која су наговештена у Светом писму, и који су се жртвовали за хришћанску цркву, верујем да би била потребна хартија као цела кугла земаљска на којој би се могла исписати сва њихова имена и сва њихова дела. Али, велико небо Божје има места и за њихова имена, као што има места и за њихове примере. То нам сведочи свети Јован у својој светој и слаткој књизи, у Откровењу своме. У глави седмој свети Јован овако описује своје визије: „Видео сам како стоје пред Господом Богом, пред Белим Јагњетом безбројне жене, деца, старци у дивној чистоти, у својој бесмртности.“
Браћо моја, у том народу који је он видео, ту су многи наши Незнани јунаци, ту су родитељи наши, многа деца наша, ту су стари и нови и мили пријатељи који су пре нас отишли на онај свет. Све их је свети Јован видео у огромном царству Божјем.
Примери незнаних хероја.
Далеко би ме одвело, браћо и сестре моје, кад бих вам ређао примере и имена тих наших Незнаних јунака, али ја мислим да то не треба да чиним, јер знам да су моје речи нешто јефтино према ономе што они учинише, према жртвама које они поднеше, јер су се жртвовали за свето хришћанство. Али поставићу вам једно питање, и не тражим да ми на њега одговорите, јер ћу сам одговорити: да ли има међу нама Незнаних јунака? Има, браћо моја, те још колико их има! Има много и много људи и жена, младића и девојака, и деце наше, испуњених страхом Божјим.
Ја сам чуо за једну жену која се овако исповедала својој пријатељици: „Дању плачем од жалости коју ми наносе моја деца, јер ме вређају, а ноћу, у глухо доба, узимам Јеванђеље Христово и читам и плачем од радости.“
И то је једна незнана јунакиња.
Сиротиња помаже сиротињу
Познајем једну удовицу, сиротицу, која с тешким трудом зарађује себи хлеб, али зараду не задржава само за себе, него половину даје незнана јунакиња. Па ми је познат и један трговац који је имао пријатеље који су га салетели да им потпише менице, обећавајући му да ће дугове које тим меницама почине вратити сами. Међутим, нико ништа није вратио, и овај јадни трговац морао је све сам да плати, тако да је платио преко милион динара и остао после тога без ичега, и без породице. Када га је после тога један грађанин упитао, да ли проклиње те своје пријатеље, он је благо одговорио, да се они сами проклињу због њихових дела, а он се моли за њихово спасење.
Затим ми је познат и један случај када је један богати човек, ишавши улицом, у једном тренутку испустио штап из руке. Он се сагао да подигне штап, али није приметио да му је у томе тренутку испала кеса пуна новца, и он је продужио даље. Међутим, то је приметио један млади човек који је дигао кесу, и истрчао испред овог богатог човека, предао му паре и брзо окренуо главу да не би био познат. Читали сте многе примере сиротињског поштења код трамвајаца и железничара који налазе често велике драгоцености и како их брзо враћају, не тражећи за то никакве награде. Ја мислим да су и то Незнани јунаци нашега времена.
Познајем једнога кафеџију у близини овог храма који је дуго живео и својим марљивим радом стекао доста велико имање. Али због своје благости и доброчинства дошао је до пропасти материјалне, али не и духовне. Боже сачувај, не! И њега су салетели његови суседи да им потпише менице и он је свима потписивао, тако да је све после морао сам да плати, и на крају остао је пуки сиромашак без игде ичега! И он је опростио свима онима који су га материјално упропастили.
Наш народ је незнани јунак
Онда знам један храм у Београду, у коме једанпут или више пута недељно свештеници држе молитве многима који осећају то као потребу.
Ето, видите, браћо и сестре, колико сам примера навео за ово кратко време, примера незнаних јунаштава и Незнаних јунака, оних који не воле да о томе говоре, оних о којима новине не пишу, и о којима радио не говори.
Авај, нека занеме, нека умукну она уста која кажу и клеветају и која говоре: „Па то је прост народ, то је та глупа маса, која чини таква дела!“
Они не говоре ништа генијално, а још мање нешто ново од оних клевета које су фарисеји бацили на хришћане. Та клевета не пада на оне који верују у Христа, на оне који Христа воле. Таквих незнаних јунака има у народу, такав незнани јунак је и народ наш. Јер шта је онај човек на Авали, пред чијим се гробом клањају господари и великаши, друго до син нашег народа који је свој живот положио на бранику отаџбине, не тражећи за то признање и почасти! Незнани јунаци су и творци наших светилишта, Студенице и Грачанице. Безброј је оних незнаних јунака који су храбри у рату и поштени у миру, који су најпобожнији и у рату и у миру. Њихова имена нама нису позната, али Богу су добро позната. О њима и њиховим делима речено је у Светом писму: „Храбрите се и веселите се што су имена ваша на небесима записана.“ Нема ништа слађег него то да чините добра дела, не очекујући никакве награде овде, у земаљском животу, и спремајући душе своје за небеско царство. Када би ме Господ Бог, после моје смрти, упитао да ли желим да се поново вратим на земљу, и шта бих желео да онда чиним, ја бих му одговорио, да бих желео да чиним само добра дела, и само добра дела. И ја вам кажем: ако су ваша имена на небесима уписана, не тражите да их свет зна. Благо онима који разумеју чаробну тајну: Чинити добра дела и чинити Бога дужником својим. Дакле, чините, браћо и сестре, добра дела и не тражите за њих награде на земљи, јер ћете за та своја добра дела добити награду на небесима. То вам препоручујем у овом моменту када се спремате да узмете свето причешће и да се духовним телом спојите са Господом Богом. То ја желим, браћо моја, вашим умрлим сродницима и свима вама, амин!