Серафим Роуз: Православно схватање света; знаци краја


 Са оваквим ставом – посматрања и добрих и лоших страна света – могуће је за нас, да живимо и имамо Православно схватање света тј. Православни поглед на целокупан живот, а не само на уске Црквене предмете. Постоји погрешно мишљење, које је данас нажалост врло раширено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на Цркву,  храм и званичне “Православне” радње, као што су молитве у одређено време или стављање знака Крста на себе; у свему осталом, како сматра ово мишљење, можеш бити као сваки други, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех. Ко год је схватио сву дубину Православља, и какво потпуно посвећивање је потребно истинском Хришћанину, а са друге стране тоталитарне захтеве које савремени свет има за нас, лако види колико је ово мишљење погрешно.

vladika_Artemije и милоје

Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси Православан. Наше Православље открива се не само у нашим строгим питањима вере, већ и у свему што кажемо. Већина нас је изгледа несвесна наших Хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско Православно схватање света живи сваки део свог живота Православно.Запитајмо се, стога овде: како ми можемо хранити и подржати наше Православно схватање у свакодневном животу? Први и најочигледнији пут, је да се буде у сталном контакту са изворима Хришћанске “хране”, са свим оним што нам Црква пружа за наше просвећивање и спасење; Божанствене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, Дела Светих Отаца. Наравно, свако треба да чита књиге које су на његовом нивоу разумевања; и да примењује учење Цркве на сопствене услове живота; онда ће ти извори бити плодоносни у нашем вођењу и мењању на нашем Хришћанском путу. Али, често ови основни Хришћански извори немају пун ефекат, или не утичу у потпуности на нас, јер ми немамо прави став према њима и према Хришћанском животу који би требало да инспиришу.  Дозволите, да кажем пар речи о томе, какав став би требало да имамо, ако желимо да добијемо стварну корист од њих и ако желимо да оне буду почетак инстинског Православног живота. Пре свега, Хришћанска духовна храна је по својој суштини нешто хранљиво и живо; ако нас став буде просто теоретски и књишки, нећемо успети да добијемо корист коју смо требали. Стога, ако читамо Православне књиге или се интересујемо за Православље у циљу скупљања информација – или ради показивања свог знања пред другима, пропуштамо суштину; ако учимо Заповести Господње и Закон Његове Цркве  да би просто били “исправни”  и судили “неисправност” других, опет пропуштамо смисао. Ове ствари не смеју просто утицати на наше идеје и ставове, оне морају директно дотаћи наше животе и мењати их. У временима великих криза у људским друштвима – као што су критична времена која су управо пред нама у слободном свету – они који ослањају своје поверења на спољашње знање, законе, правила и исправност, неће моћи да се одрже. Снажни ће бити они, којима је Православно образовање дало осећај шта је истина, којима је Православље у срцу и у стању је да дотакне друга срца.Ништа није трагичније, него видети некога ко је подигнут у Православљу, ко има одређене идеје о веронауци, читао је нешто од Житија Светих, има уопштену идеју шта заступа Православље, разуме нешто од служби, а није свестан шта се дешава око њега; и он својој деци представља овај живот у две категорије, два пута: један је пут којим живи већина људи; други пут је живот каквим га живе Православни недељом и када читају неке Православне текстове. Када је дете подигнуто на такав начин, са таквом сликом, оно највероватније неће изабрати пут Православља, он ће представљати веома мали део његовог живота, јер је савремени живот више него привлачан, превише људи иде тим путем, превише је део стварности данас; сем ако буде стварно научено како да му приђе, како да чува себе од лоших ефеката и како да искористи добре ствари које су у свету. Стога, наш став од овог тренутка, мора бити са обе ноге на земљи и нормалан, тј. мора бити примењен на стварне услове нашег живота, да не буде производ фантазије и бега, одбијања да се суочимо са доста пута честим непријатним стварима у свету око нас. Православље које је сувише уздигнуто, сувише у облацима припада “стакленом врту” и није у стању да нам помогне у нашем свакодневном животу, да не говоримо о спасењу оних око нас. Наш свет је поприлично суров и рањава душе са свом окрутношћу; ми треба пре свега да одговоримо са смиреном Хришћанском љубави и разумевањем, остављајући корист исихазма и напреднијих облика молитве онима који су способни да их приме.Такође, наш став не би требало да буде егоцентрицан, већ да допире до оних који траже Бога и духовни живот. У садашње време где год имамо добру Православну заједницу, постоји искушење да се она претвори у заједницу за величање себе и одушевљавања нашим Православним вештинама и достигнућима: лепотом грађевина и намештаја Цркве, лепоте наших служби, чак и чистоте насег исповедања. Али истински живот Хришћана, чак и од Апостолских времена, био је увек неодвојив од општења са другима. Православље које је живо, самом том чињеницом светли другима – и ту нема потребе за отварањем “одељења за мисионарење” која ће  то урадити; огањ истинског Хришћанства само делује и без овога. Ако је наше Православље, нешто што чувамо за себе и размећемо се тиме, онда смо мртваци који сахрањују мртваце – што је тачно стање многих наших Православних парохија данас, чак и оних који имају велики број младих ако нису ушли дубље у своју Веру. Није довољно рећи да млади људи иду у Цркву; треба да се запитамо зашто они иду у Цркву и шта носе из Ње, јер ако Православље не буде део живота, онда стварно није довољно рећи да “они иду у цркву”. Исто тако, наш став треба да буде пун љубави, нежан и праштајући. Постоји једна врста окрутности, која се ушуњала у Православни живот данас: “Онај човек је јеретик; не прилази му”; “Онај је наводно Православан, али не можеш бити потпуно сигуран.”; “Онај тамо је очигледно шпијун”. Нико не негира да је Црква данас окружена непријатељима, или да постоје неки који нас спречавају и коче да унапредимо нашу веру и смелост. Али, то је пут који иде чак од времена Апостола. Хришћански живот је увек био извесна врста ризика у свом практичном делу живота. Чак и када понекад имамо корист и морамо да покажемо опрез у овом погледу, ипак не можемо одустати од основног става љубави и поверења, без којих губимо саму основу наших Хришћанских живота. Свет, који нема Христа, самим тим мора бити неповерљив и хладан, али Хришћани напротив, морају бити пуни љубави и отворени, иначе губе со Христову, без које постајемо као свет, добар само да се избаци напоље и буде изгажен.Мало скромности и сагледавања сопствених немоћи, може нам помоћи да будемо великодушнији и спремнији да праштамо грешке других. Ми волимо да осуђујемо друге за њихово чудно понашање; зовемо их “шепртље” или “луди преобраћеници”; истина је да треба да се чувамо стварно неуравнотежених људи који нам могу нанети велику штету у Цркви. Али који истински Православни Хришћанин данас није мало “луд”? Не уклапамо се у путеве света; ако се уклапамо, у данашњем свету, онда ми нисмо истински Хришћани. Прави Хришћанин данас не може у свету бити као у својој кући; он не може, а да не осећа себе и буде посматран од других као мало “луд”. Само ако покушаш да очуваш идеал Хришћанства, које није од овог света, или да се крстиш као одрастао човек, или да се молиш озбиљно, довољно је да те стрпају у лудницу у СССР-у али и у многим другим земљама; а ове земље крче пут који ће пратити остатак света.Стога, не плашимо се да будемо сматрани као мало “луди” од стране света, наставимо да вежбамо Хришћанско праштање и љубав, коју свет никада  не може схватити, али коју треба и чак за којом жуди у својим срцима.Коначно наш Хришћански став мора бити, да се боље изразим, назвао бих га невиним. Данас, свет високо цени вештину, мудрост света, професионалност. Православље не цени ове квалитете. Они убијају Хришћанску душу. А и даље се ти квалитети стално прикрадају у Цркву и наше животе. Колико пута неко често чује ентузијасте, преобраћенике  нарочито, како износе жеље да иду у велике центре Православља, Цркве и манастире, где се понекад скупи на хиљаде верних и где сви разговарају о стварима Цркве, где неко може осетити колико је Православље битно пре свега. Православље је мала кап у кофи када гледаш на цело друштво, али у великим Црквама и манастирима има толико много људи, да ти онда изгледа да је то врло важна ствар. И колико неко често пута види те исте људе у жалосном стању, након испуњења своје жеље, при повратку из “великих центара Православља”, киселе и незадовољне, пуне светских црквених трачева и критика, забринутих око своје “исправности и прикладности”, и светских мудрости за Црквену политику. У једној речи, изгубили су своју невиност и несветовност, будући заведени дивљењем према светској страни живота Цркве. У различитим облицима, ово искушење напада све нас, и ми се морамо борити не допуштајући себи да преценимо спољашњост Цркве, већ се увек враћајући на “једино што је потребно”: Христос и Спасење наших душа из овог изопаченог рода. Не треба да игноришемо оно што се дешава у свету и у Цркви – пре свега, морамо знати због нас самих, али наше знање мора бити практично, једноставно, једноумно, никако вешто или светско.

Закључак

Очигледно је сваком Православном Хришћанину, који је свестан шта се око њега дешава данас, да се свет ближи свом крају. Знаци времена су тако очигледни, да неко може рећи да се свет урушава, стропоштава к свом крају. Који су неки од тих знакова?

gej-parada-wide_500x250

Ненормалност света. Никада се пре такве изопачене и неприродне манифестације нису прихватале за нормалне, као у нашим данима. Само погледај у свет око себе: шта је у новинама, какви се филмови приказују, шта се пушта на ТВ-у, шта је то што људи сматрају интересантним и забавним, чему се смеју; то је тотално сулудо. Ту су и људи који намерно промовишу све то, наравно због сопствене финансијске користи, јер је то мода, јер постоји изопачена жудња за овом врстом ствари.

istaknuti-britanski-novinar-neil-clark-rusija-i-kina-moraju-biti-cvrsce-zapadne-sile-zele-rat-u-siriji-koji-moze-prerasti-u-svjetski-rat_2532_6496

Ратови и гласине о ратовима, сваки хладнији и суровији него претходни, све ово под сенком незамисливог, свеобухватног нуклеарног рата,  који може поцети једним притиском на дугме.

 zemljotres-poplave-svet-prirodne-katastrofe-1331561945-134416

Широко распрострањене природне катастрофе, земљотреси и вулкани – најновији се формира недалеко од Јосемитског парка у Централној Калифорнији-који већ мењају светске климатске обрасце.

rob-tehnologije

Повећана централизација информација и моћи над појединцем, представљена нарочито у огромном новом компјутеру у Луксембургу, који има капацитет да чува информације о сваком живом цовеку; његов кодирани број је 666, а надимак му је “звер”, дат од оних који раде на њему. Да олакшају рад ових компјутера, Америчка влада планира да у 1984-ој години отпочне издавање картица социјалног осигурања са бројем (који ће очигледно укључивати и број 666) утиснутим на десну руку или чело – тачно услов који ће бити раширен, према Откровењу Јовановом (тринаеста глава) за време владавине Антихриста. Наравно, не значи да ће прва особа која добије одштампано 666  бити антихрист или слуга антихриста, али када си једном искоришћен за то, ко ће моћи да одоли? Прво ће те обрадити, припремити а онда и натерати да му се поклониш.

mqdefault

Поново, умножавање разних христоса и антихриста. Најновији кандидат баш овог лета, потрошио је вероватно на милионе долара, рекламирајући своје ближеће појављивање на светској телевизији, обећавајући да ће у то време дати “телепатску поруку” свим становницима света. Сасвим одвојено од било каквих окултних сила, које могу бити укључене у ове догађаје, ми већ знамо довољно о могућностима ширења сублималних, подсвесних порука преко радија, посебно преко телевизије, као и чињеницу да ово може свако урадити са технологијом за проваљивање у обичне радио и ТВ сигнале, без обзира колико закона то забрањује. Врло чудан одговор на скори филм о коме сви причају и који гледају  у САД, “Е.Т.” који је узроковао да буквално милиони наизглед нормалних људи изрази своју приврженост према хероју, “спаситељу из свемира”, који је очигледно демон – очигледна припрема људи за обожавање долазећег антихриста. (а случајно, филмски уредник званичних новина Грчке Архиепископије у Америци, Православни свештеник, срдачно је препоручио филм Православном народу, говорећи да је то чудесан филм који нас може научити љубави и да сви треба да га погледају.) Постоји велики, поприличан контраст између људи који се труде да буду свесни око тога шта се дешава и оних који су једноставно уведени у дух времена.Могу да даље наставим са сличним примерима, али мој циљ није да вас уплашим, већ да вас учиним свесним око ствари које се дешавају око нас. Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада!!! И како је трагично да се виде Хришћани, пре свега млади и Православни људи, са овом незамисливом трагедијом која виси над њиховим главама, који мисле да могу да настављају тзв. “нормалан живот” у овим страшним временима, учествујући у потпуности у хировима ове лудости, само-обожавајуће генерације, тотално несвесни да рај будала у коме живимо само што се није урушио, тотално неспремних за ужасна времена која су пред нама. Више се не поставља питање, да ли си “добар” или “лош” Православац; питање је: да ли ће наша Вера уопште преживети? Код многих неће;  долазећи антихрист биће превише привлачан, превише у стварима света за којима жудимо, за највећи део људи и без знања и свесности да су изгубили Хришћанство, тако што су му се поклонили. Ипак, Христов позив долази до нас: почнимо да га пратимо. Најчистији израз овог позива долази данас из поробљеног атеистичког света, где постоји право страдање за Христа и озбиљност живота коју смо ми или изгубили или је озбиљно губимо. Један Православни свештеник, Отац Георге Калциу, је близу смрти у комунистичком затвору, јер се усудио да позове младе ученике и студенте да откажу слепу послушност духу времена и да приђу да служе Христу. Након говора о испразности атеизма, он говори младим људима данашњице: “Зовем вас на много виши узлет,  на тотално одвајање, на дело храбрости које пркоси разуму. Зовем вас ка Богу. Ка Ономе, који превазилази свет, тако да можете познати бесконачни рај духовних радости, Небеса која сада опипавате из вашег лицног пакла, која тражите чак и у стању вашег непромишљеног револта… Исус вас  је увек волео, али сада имате избор да одговорите на Његов позив. Као одговор ви треба да идете и уберете плод који је остао. Да будете пророк Христа у свету у коме живите. Да волите ближњег као себе и да вам сви људи буду пријатељи. Да објављујете сваким делом ову јединствену и неограничену љубав која је подигла човека од нивоа роба до нивоа Божијег пријатеља. Да будете пророци, ове ослобађајуће љубави која вас избавља од свих ланаца, враћајући вам вашу личност, док се нудите Богу”.Отац Георге, говорећи младим људима, који су имали мало надахнућа да служе Цркви Христовој, јер су прихватили световно мишљење (тако распрострањено и међу нама у слободном свету) да је Црква само скуп зграда или световна организација, призива их дубљем осећању и познању Цркве Христове, позива их да схвате да наше “званично” чланство једноставно није довољно за спасење. “Црква Христова је жива и слободна. У Њој се крећемо и постојимо, кроз Христа Који је њена Глава. У Њему имамо пуну, потпуну слободу. У Цркви учимо, сазнајемо истину и истина ће нас ослободити (Јован 8:32). Ти си у Цркви Христовој, када год подигнеш некога из туге, или кад даш милостињу сиромасима и посетиш болесне. Припадаш њој када си добар и стрпљив, када одбијаш да се наљутиш на свог брата, чак и ако је повредио твоја осећања. У Цркви си Христовој када се молиш: “Господе, опрости му”. Када радиш часно свој посао, враћајући се кући уморан, али са осмехом на уснама; када узвраћаш на зло добрим – у Цркви си Христовој. Зар не видиш, стога, млади пријатељу, колико је близу Црква Христова? Ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. Ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети… Градимо наше Цркве уз помоћ вере, Цркве које никаква људска снага и моћ не могу срушити, Цркве којој је темељ Христос…  Осети свог брата крај себе. Никада не питај: “Ко си ти?”. Боље реци себи: “Он није странац; он је мој брат. Он је Црква Христова, баш као и ја.” Са оваквим позивом у нашим срцима, почнимо да стварно припадамо Цркви Христовој, Цркви Православној. Спољашње чланство једноставно није довољно; нешто мора да се покрене у нама, нешто што ће нас чинити различитим од света око нас, чак и ако се тај свет назива “Хришћански” или чак и “Православни”. Чувајмо и хранимо ове квалитете истинског Православног схватања света који сам помињао раније: животни, нормалан став, пун љубави и праштајући, не  егоцентрични, чувајући нашу невиност и не-световност, чак и са потпуним и смиреним познањем наше грешности и моћи искушења света око нас. Ако истински живимо на овај начин, наша Вера ће преживети ударе пред нама и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа, чак и усред слома и пропасти људскости која је већ почела данас.

Извор: „Православни одговор“