ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ


“И свако ко призива име Господње спашће се“(Јоил 2,32). “Молите се без престанка“(1.Сол.5,17). “Без мене не можете чинити ништа“(Јн.15,5)

Тајна нашег спасења је скривена у неућутном призивању имена Господа Исуса Христа…Господ Исус Христос је “после Тајне вечере“ (међу осталим наузвишенијим коначним заповестима и завештањима) установио и мољење Његовим именом. “И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако заиштете у име моје, ја ћу учинити“(Јн.14,13-14) и “Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена“(Јн.16,24-25)…Она је и молитва, и завет, и исповедање вере. Она је дароватељка Духа Светог и божанствених дарова, очишћење срца, протеривање демона, усељавање Исуса Христа, извор духовних схватања и источних божанствених помисли, отпуштање грехова, лекар душе и тела, храна, обезбедитељка божанственог просвећења, извор милости Божије, дародавка откривења божанствених тајни смиренима. Она је јединствена спаситељница будући да у себи носи име Спаситеља нашег Бога – име Исуса Христа, Сина Божијег. “Јер нема другог имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“(Дап.4,12).
Навешћемо неколико спасоносних савета и мисли о дивној тајни од светих отаца:“Живот душе јесте непрекидно сећање на Бога и љубав према Њему. Стога немој напуштати мољење именом Господа Исуса. Изговарј Његово име у уму своме, поучавај се у срцу и хвали језиком“ (св.Антоније Велики).
“Чешће помињи име Божије неголи што дишеш. Јер сећање на Бога је неопходније од дисања“ (св.Григорије Богослов).
“На сваки начин принуђавај себе на делање(тј.непрестано призивање Господа Исуса), будући да је Царство Божије наслеђе оних који се принуђавају и с обзиром да га задобијају подвижници“ (св.Григорија Синаит).
“Непрестано призивање имена Божијег је лекарство које не само да убија страсти,
него и њихово дејство. А страсти су демони, који беже од призивања тог имена“(св.Варсануфије Велики).
“Од јутра храбро и неодступно треба стајати код двери срца са крепким сећањем на Бога и непрестаном молитвом Исуса Христа у души“ (св.Филотеј Синајски).
“Почетак сваког богопријатног делавања јесте са вером непрестано призивање спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа“ (св.Игњатије и Калист Ксантопули).
“Човек треба да се затвори у себе и да управља умом, обуздавајући га. И сваку помисао и свако дејство лукавог он треба да кажњава призивањем Господа нашег Исуса Христа“; “Молим вас, браћо, никада немојте остављати правило те молитве. Него, било да једете, било да пијете, било да нешто друго чините непрестано призивајте:“Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“(св.Јован Златоусти)
“Онај ко је истински решио да служи Богу треба да упражњава сећање на Бога кроз непрестану молитву Господу Исусу Христу“; “Нека се сваки Хришћанин својим послом бави. За време, пак, рада код куће или на неком путу нека тихо понавља: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Нека у томе буде сва пажња и обучавање. Призивање имена Божијег ти ћеш наћи спокојство, достићи духовну и телесну чистоту, и у тебе ће се уселити Свети Дух, Извор свих добара. Он ће те управити у светињи, у свакој побожности и чистоти“(св.Серафим Сароф.)
“Умна молитва је већа од свих делања и (као љубав Божија) представља главну врлину“(преп.Нил Сорски).
“Они који творе много усрдних молитава заиста се подвргавају свирепим искушењима, с обзиром да за ђавола нема већег мучења од усрдне молитве“(св.Мелетије Исповедник).
“Онај ко коће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да постане обитељ Христова, да се испуни Духом и да чисто и беспрекорно испуни заповести Христове треба непрестано да пребива у молитви. Јер, једина заштита и лек за душу јесте са љубављу се сећати Бога. Супарник наш (тј.ђаво) сву своју снагу улаже у покушај да нам ум одвуче од сећања на Бога“(св.Макарије Велики).
“Немој дати уму своме да буде празан, него га принуђавај да се скривено поучава и моли. У својој мисли трезввоумно, са страхом и трепетом говори:“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Са трезвоумном мишљу и неблудећим умом свагда се моли таквом молитвом. Уколико у теби опстане непрестана молитва и поучавање у Писму, очи твоје душе ће се отворити и у њој ће завладати велика радост и неко неисказано и пламено осећање, при чему ће се и тело загрејати Духом. На тај начин ће сав човек постати духован“(св.Филотеј Синајски).
“У простору нашег срца свагда свагда треба да се налази име Господа Исуса. Уколико више пада, киша више размекшава земљу. И свето име Христово (које без помисли произносимо) утолико више умекшава земљу нашег срца уколико га више призивамо, пунећи га радошћу и весељем“(св.Исихије Јерусалимски).
“Удри непријатеље именом Исусовим будући да нема јачег оружја ни на небу, ни на земљи“(св.Јован Лествичник)
“Исусосвом молитвом треба да се баве не само монаси, који живе у манастиру и имају послушање, него и световњаци“; “Сви хришћани треба да се баве том молитвом због покајања и призивања Господа у помоћ. Они њоме треба да се баве са страхом Божијим и вером, са највећом пажњом у односу на мисли и речи молитве, са скрушеношћу духа“ “Сила Исусове молитве се налази у у Божанственом имену Богочовака, Господа и Бога нашег Исуса Христа. Господ Исусу Христос је једини извор нашег спасења: Његово човечанско име је од Његовог Божанства преузело безграничну, свесну силу ради нашег спасења“ (св.Игњатије Брјанчанинов).
“Непрестано призивање имена Божијег је лекарство које не убија једино страсти, него и њихово дејство. Одговарајући лек или завој за рану страдалника који је пронашао лекар делује и без знања болесника. И име Божије, које се призива, убија све страсти, премда ми не знамо како“ “Нама немоћнима остаје једино да прибегавамо Исусовом имену. Јер, страсти су демони који беже од призивања Његовог имена“(св.Варсануфије Велики).
“Умну молитву нарочито треба упражњавати када је срце у стању неосетљивости“(старац Анатолије Оптински).
“То призивање нека твори свако ко је побожан. Нека се он увек на њега приморава“ (св.Симеон архиеп.солунски)
Да би се стекла непрестана унутарња молитва, неопходно је са смирењем и трпељиво се потрудити у телесној, усној молитви, у покајничким осећањима, не усуђујући се на “улажење умом у срце“ ради срдачне молитве. Срце се за истинску молитву не отвара дисањем и разним вештачким поступцима, како су умислили неки наопаки молитвеници. Оно се отвара прстом Божијим, тј. када благоизволи Господ Бог и када се очисти од страсти.
Име Божије треба призивати на сваком послу, на сваком месту, у свако време, па чак и у сну.
Уколико, пак, не буде почетне, усне, слабе и несавршене молитве, неће бити ни савршене, тј.унутрашње, умне и срдачне. Пред Богом је велико уколико му приносимо оно што имамо. Наш принос Бог оцењује у складу са нашом усрдношћу, а не богатством дара.
Човек једино треба да се држи смирења, покајничког настројења душе и осећања кривице пред Богом због својих грехова. Он никог не треба да вређа и осуђује, а себе треба да сматра горим од свих. И дело спасења ће се одвијати успешно, радосно и безбедно.
Каквота молитве је пажња, побожност, страх, срдачна топлина и ватреност, што све припада Богу. Количина, пак, припада човеку и његовој усрдности. Стога је нашој природи и дата једино заповест о количини: “Молите се без престанка“(1.Сол.5,17).
Честа усна молитва приводи пажљивој, а пажљива – умној и непрестаној. Основа, пак, пажње јесте Божији и неужурбаност у молитви.
Ту молитву треба говорити тихо, колико даје сам чујеш уколико нема никога. А уколико си међу људима, понављај је у уму, језиком, пазећи на речи.
Стога молитву треба изговарати побожно, са страхом, без журбе, отежући. После сваке молитвице треба правити паузу, застој, тј. не треба одмах изрицати следећу молитву како би се ум задржавао у речима молитве.
Међутим, на почетку нашег молитвеног пута, услед ненавикнутости на пажљиву молитву, ми ћемо се невољно неизбежно расејавати. Ипак, чим, приметимо да смо се расејали, одмах са својом немоћи припаднимо пред Божију благост, смирено просећи опроштај, те изнова са пажњом станимо пред Бога. Пажња не долази одједном. Неопходно је трпљење и постојани напор свеукупног нашег молитвеног живљења… Стога свети оци говоре да се почетак умног делања састоји у усвајању имена Божијег најпре устима, потом умом, и најзад духом или срцем. Јер, човек се састоји из три размере, из три природе: телесне (уста), умне (ум), и духовне (дух или срце).
Ми не треба да заборављамо да је пут молитве пут чувања и очишћења ума, пут Божији, пут светих отаца. Он је “уски и тесни пут“, пут покајања. Добар знак да стојимо на путу који води у божанствени живот јесте околност да нашу молитву прате и спољашње и унутрашње невоље, услед чега осећамо притешњеност и здесна и слева. Осим тога, немојмо тражити “висока“ духовна стања, већ једино потребу, тј.покајање… Према томе, уколико на почетку наше усрдности за молитву никну силне невоље и искушења од људи који нас окружују или од властитог могострадалног тела и од насртљивих помисли и маштања, немојмо се смутити и немојмо уздрхтати због налета непријатеља. Јер, Онај ко је са нама јачи је од оних који су против нас: Он ће нас и оснажити у нашој немоћи. У тренуцима искушења ми не треба да остављамо молитву, нити треба да се бојимо дејства врага, који из зависти жели да нас отргне од славне Божије службе, коју је сам изгубио…“Пут Божији“, пак јесте свакодневни крст невоља, по речи светог Исака. Умна молитва се без невоље не може задобити. Јер, суштина “умног делања“ се и састоји у ношењу молитвеног крста са вером и смирењем, тј. у храбром и благодатном трпљењу сваке невоље…Суштина “умног делања“ се састоји у покајању. Покајање, пак, јесте молитвено трпљење свих невоља. Без подвига покајања нема ни “умног делања“… Непрестана молитва се дарује непрестаном покајању. Једини прави начин (који неће повредити плућа, нити пореметити ум, који човека неће гурнути “прелест“) јесте непрекидна покајничка молитва, која се Богу приноси у скрушености срца: “Помилуј ме“…Свети покајни плач јесте средство које чува небески залог и саму душу. Умна молитва рађа умни плач душе. Плач, пак, душе храни молитву и чува је од свих замки и напада непријатеља… Јер, умна молитва није удео свих “званих“ Хришћана, него само “изабрани“, који су заволели и који траже горње постојање на земљи.
Умна молитва (тј.Тајна Царство Божијег, скривена заповест и највиши дар љубави Божије) усваја се само вером и покајањем, рађајући вечно славославље Божанственој љубави небеског Бога.

Комлет садржај је преузет из књиге свештеника Јована Журавског “Тајна Царства Божијег“. Ово је само мали део о спасоносној и непрекидној молитви који је на убедљив и јасан начин изнета у наведеној књизи, коју треба свако да прочита коме је стало да иде путем Божијем.

 

Дана 01/14.10.2012. лета Господњег на Покров Пресвете Богородице.

С љубаљу у Господа, верна браћа и сестре у Христу, Братство Светог краља Милутина- Шабац