СЛОВО ИСТИНЕ бр.11


ИСТИНА се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери, ми само треба да је следимо.

“НИСИ НИ ХЛАДАН, НИ ВРУЋ”- Андреј Горбунов

Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост.Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла. Он као да неће намерно да увреди Бога и на основу тог става сматра себе благочестивим, али доласком јаког искушења он одступа од истина вере, прави уступке непријатељима Христа и Цркве; он се боји да буде очигледан непријатељ, али никада се неће одлучити на више или мање значајан подвиг самоодрицања: он се плаши гоњења за истину, није спреман да трпи оскудицу, тешкоће и понижавања; то јест, једноставније говорећи, он неће себи „проблеме“. Млак човек је фарисеј који прикрива ружноћу душе својом спољашњом побожношћу, али та његова спољашња побожност и лицемерно пристојно понашање, не могу да исправе унутрашњу збрку и да сакрију одвратну нагост.Он се налази у стању жалосног самозаваравања, безбрижности, духовног сна и умртвљености и зато не осећа опасност свог положаја.Безбрижност и немарност постају узроци погубног незнања и самоуверености.Млаки Лаодикијац је нарочито сиромашан искреном љубављу, која одликује верне следбенике Христове – Филаделфијце. Лаодикијци кажу да љубе Христа, али љубав према Њему сматрају да је могуће спајати с пристрасном љубављу према свету и према свему што је у свету.Познато је да је малоазијски град Лаодикија у време када је била написана Апокалипса био богат град, чувен по својој трговини и производњи; живот у овом граду је стварао много искушења и саблазни, с којима лаодикијски хришћани нису имали довољно ревности да се боре.Они су се уздали да ће благодаћу Христовом добити вечно блаженство и желели су га, али нису мислили да је за то потребно одрећи се световних пристрасности, да је пут спасења узак пут самоодрицања.Такво је било духовно стање древних лаодикијских хришћана; такво је, нажалост, и стање многих од нас, савремених хришћана који нити су хладни, нити су врући, већ су само млаки. Хришћани – Лаодикијци личе на људе који вас уверавају у оданост и пријатељство према вама, али ако се захтева да докажу пријатељство и оданост не речима, већ самоодрицањем на делу, они не показују спремност за то. У њима нема учења речи Божије: Не можете служити Богу и мамону (Мт.6,24); Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1 Јн.2,15); Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер ко хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк.4,4) и тако даље. Они који себе називају хришћанима, а не следе ово учење Еванђеља ο ономе у чему се састоји истинско служење Христу, који се одлучују да споје служење Христу са служењем свету, ревнују, очигледно, за побожност и у исто време се предају човекоугађању и боје се да повисе свој глас против безбожности, богоборства и богоотпадништва – сви такви заслужују прекор упућен лаодикијском хришћанину: Ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! – говори затим Спаситељ; односно, мораш изабрати једно: или мораш бити истински хришћанин, у потпуности, и бескрајно одан Божанском Учитељу свом, или би било боље да уопште и не знаш за хришћанство. Непознање Христа, иако је велико зло, доиста је мање зло у поређењу са издајом Христа и одрицањем од Њега (разуме се да то одрицање може бити не само речима, него и делима). Зато је и речено: Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. Α који није знао, иако је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). И врло често млаки људи који имају само маску праведности, даљи су од спасења него највећи грешници (као што се то види на примерима еванђељских покајаних блудница и цариника и гордих и лицемерних фарисеја који нису осећали потребу за покајањем). Млаки лаодикијски хришћани који немају искрену оданост Христу налазе се у опасности да их Он одбаци. Према Откривењу, они изазивају у Христу одвратност према себи, одвратност ο чијој снази се може судити када се пореди са оним осећањем какво човек има у мучнини: Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Нека се боји свако од нас ове страшне пресуде правосуђа Божијег и нека се потруди да стекне ону пламеност у вери и чврсту верност Христу без којих нема правог хришћанина! Преподобни Јефрем Сиријски је у Беседи на Долазак Господњи, крај света и долазак антихристов предсказивао: „Онима који имају знање без напора ће бити познат долазак антихриста. Α који има ум за животне ствари и љуби земаљско, томе неће бити ово јасно, јер везан увек за животне ствари, иако ће чути, неће веровати и гнушаће се оних који ο томе говоре.Α свети ће се укрепити зато што су одбацили сваку бригу за овај живот“.Данас видимо да се речи св.Јефрема Сиријског тачно обистињују. Хришћане (Филаделфијце) који иступају против богоборачке и човекомрзачке идеологије јудеомасонства и глобализма, против електронске идентификације, екуменизма, модернизма, црквеног либерализма и других богоотпадничких појава, називају расколницима, маргиналцима и екстремистима. Наравно, данашњи црквени либерали у првом реду могу бити убројани у категорију Лаодикијаца. Управо су либерално настројени „црквени посленици“, међу којима је, нажалост, не мало јерараха, свештенства и богослова – руководиоци и идејне вође црквеног лаодикијства. Страх пред световном влашћу и „страх јудејски“ (видети: Јн. 19,38;20,19) код црквених либерала је јачи од страха Божијег и зато они користе сада све снаге свог разума (зато што срце и савест то никада не могу да учине) да оправдају своје потчињавање антихристовом систему. Они покушавају да подрже црквене установе одрицањем од духовне слободе и од херојског и бескомпромисног исповедања православног вероучења (иако је само то у стању да одржи Тело Христово непобедивим пред вратима пакла), „стиде се“ захтева речи Божије и црквених канона као „застарелих“, „канона који су заостали за животом који је далеко отишао напред“, те недовољно „прогресивних“, сматрају да каноне треба укинути или преиначити, а црквено учење прилагодити савременим начелима „толеранције“ и „демократизма“. Све се то спаја с приврженошћу формализму, као да је суштина наше религије у церемонијама, помпезности, званичним сусретима, конференцијама и говорима, као да је Црква чисто земаљска, „друштвена“ организација, „правно лице“, а не богочовечански организам, не мистично Тело Христово (Еф. 1,23; Кол. 1,24 и др.). Α хришћани – Филаделфијци, напротив, не прихватају савремене „демократске“ вредности, како у политичкој сфери (они сматрају да угодна Богу може бити само власт православног самодржавног Цара – помазаника Божијег), тако и у другим сферама живота (социјалној, економској, културној и религиозној).Филаделфијци одбацују такозване „либералне“ реформе, како у Цркви, тако и у држави. Демократија је у аду, а на небу је Царство“, кажу неки. Други „пастир добри“ (Јн.10,14), свети Филарет Московски (1867), је тврдио: „Потпомагати ‘демократију’ значи не потпомагати Русију која је главна препрека за ‘демократију’.“ И наш савремени светитељ, митрополит Јован (Сничев, г. 1995), писао је ο демократији да су „све њене идеје саздане на лажи“: „И у Русији – додао је он – државни распад је неизбежна последица примене начела ‘демократије’ у пракси државне изградње… Ова операција је већ више пута била извршена на развијеним западним земљама. Тамо национална државност данас служи у знатној мери као декоративно покриће реалне власти – можете је назвати како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, транснационалне корпорације или космополитске елите“. Лаодикијац је данас сваки хришћанин (код год то био – мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери, системом који се сада уводи и који му не пружа никакав духовни отпор. Постоје људи који верују, али готово ништа не чине – говорила је царица – мученица Александра Фјодоровна – Оне пак, који љубе Христа, одликује управо делање“.Такво делање које сведочи ο љубави према Христу и јесте данас исповедничко супротстављање глобалистичким богоборачким снагама и рад на препороду Свете царске Русије.

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ “Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“(Откр. 2,10). У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св.Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског:“Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа“. Тога дана на Светој Литургији, наша

сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела у олтару, да међу неколико свештеника који ће служити, налази се бивши архијерејски намесник Влада Станимировић. То је онај за кога св.Анатолије Оптински рекао: “Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена“.Помисао да ће он причешћивати народ, изазвало је код ње оправдани револт и само за тренутак недоумицу шта радити. Како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, који се поклонио гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуминизам. Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака и рођака и још 120 комшија коју су усташки злочинци мучили и зверски убили(1993.г.) на кућном прагу у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа “Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским“, пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму:“Може ли да ме други свештеник причести!“ У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао зашто и тада је сестра рекла “зато што сте љубили руку папи“, а затим се чуло од једног брата који је био у певници “зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио“, а један брат је рекао “што си јеретик, јер јерес пропагираш“. Немајући куд недостојни свештеник је рекао “сачекајте на крају причестиће вас други свештеник“, што је и учињено.Нажалост поред храброг исповедења вере, поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће. Она се обратила браћи у Христу, који се представљају као “велики“ ревнитељи у вери, да заједно са њом пођу пред свештеника и траже да други свештеник причешћује. Само један брат је са својом породицом кренуо са сестром, а остали су молитву сестре за помоћ игнорисали. Након свега тога било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир, док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио:“Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!“. И тако уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове правдамо нападајући оне који се храбро боре за веру своју. “А славити Бога сопственим животом је могуће само онда када ми имамо праву веру и ту веру у то да истина заиста постоји изражавамо речима и делима. Зато је православни у правом смислу онај који исповеда праву, тј.истинску веру и живи у складу са њом“ св.Јован Шангајски

Дана 29.08/11.09.2012.лета Господњег на Усековање главе св.Јована Крститеља

По благослову настојатеља катакомбне цркве у Бадовинцима јером.Симеонa.