СВ. ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ У ЛОГОРСКОЈ ИСТОРИЈИ СРБА


Ево дана који нам је дао Бог: у Архијерејској саборној Литургији, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000 године, Дух Свети – кроз уста Цркве, литургијске заједнице народа са Васкрслим Христом – „прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сарајева, Свето! Вукашина Јасеновачког. Био је из херцеговачког рода Мандрапа који је своју грану имао и у Сарајеву: стара угледна кућа Мандрапа, у улици Милоша Обилића (Пируша). (Због сувише видних и „свежих“ трагова НДХ и усташког терора према Србима и Јеврејима, ни саме власти титокомунизма се нису усуђивале да 1945. године мењају називе, предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су ти називи остали исти све до 1992-1995. године. Тако и Обала Војводе Степе, Булевар Војводе Путника, Немањина улица. Тако и Улица Милоша Обилића у којој је била кућа породице Мандрапа.) Мандрапе су били богата стара трговачка породица у Сарајеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, тзв. „Старе Српске Православне Цркве“ (из 15. века, најстаријег здања у Сарајеву). Синови старог Чича-Ђорђа Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), први од око двадесет и пет година, а други око двадесет година стар, били су већ од априла-маја 1941. повезани са „шумом“ то јест, оружаним јединицама ЈВО (Југословенске војске у Отаџбини), са одредима који су бранили српска села и збегове од усташког терора и геноцида, јер је то почело већ маја 1941, недалеко од Сарајева. Но, обојица су страдала у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-тих преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Ђорђа Мандрапе је око 1980. био библиотекар у „Вијећници“ – Народној (универзитетској) библиотеци, која ће бити снимљена и у светским медијима – 1994. г. приказивана као „објект гађан српским гранатама са Требевића“, а заправо је страдала у пожару који је био намештен и подметнут, да би се уништила силна документација о прошлости Сарајева и о заједничком животу трију верских заједница (односно четири, укључујући ту и Јевреје). Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанке архитектуре 18. и 19. века (слична Манаковој кући у Београду, или још више кући у којој је сада кафана „Знак питања“ код Саборне цркве у Београду) била је предвиђена за историјску заштиту, као споменик етничке културе. У тој кући је живео (и око трговине, у „магазама“ то јест магазинима трговачким) радио и Свети Вукашин, цењен као ревностан чувар и имовине Српске Православне Цркве, на Башчаршији, те управо тај Храм и Српско Сарајево имају дубоке разлоге да Светога Вукашина, слугу Христовог и Архангеловог, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа, служили у Старој Цркви као појци у хору и као чтеци. Нека Бог да да и данас тај Храм и само Српско Сарајево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког (Клепачког, Херцеговачког, Сарајевског, Српског и Свеправославног). Његов последњи душевни израз био је Христов мир, а његов последњи покрет био је покрет руке „Крста од три прста“, те му је крвник управо због тога знака Крста засекао и руку, а онда, поражен, бацио нож и, још за живота свог, пао због тога у вечни мрак. Нека тај Крсни знак руке Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само „у овоме знаку ћеш победити“: in hoc signo vinces!
Завера ћутања- Свети је у Сарајеву остао негде до јуна (можда и јула) 1941. г., када се и многи други угледни српски грађани склањају: ко у Србију, где није било геноцида, ко „у шуму“! Свети Вукашин „у шуму“, у Херцеговину, у село Клепци, код Чапљине (Наравно, не у „партизане“, јер њих тада тамо још није ни било!). Од тада о Светоме његови рођаци Мандрапе у Сарајеву не знају више ништа. Прве вести о њему и његовом мучеништву и величини Христова сведока стижу у Сарајево тек после рата: не само од др Недељка Неде Зеца. А доктор Зец је вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа (Богдану и Славки), кад им је 1947. године дошао на крсну славу (Никоље, Свети Никола). Тако се за Светога знало већ негде 1947. године, и то не само у Сарајеву, него и у Мостару и у Чапљини. И сама породица и род Мандрапа сматрани су мученичкима, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јеврејима ни сама титовска полиција Сарајева није усуђивала да дира у кућу Мандрапа. Али се о Светоме није говорило јавно, као ни о самом Јасеновцу, непреболној рани хиљада породица Сарајева и околине (па наравно, и остале Босне и Херцеговине). Непосредно после рата састали су се у Сарајеву преживели заточеници (логораши) Јасеновца. Били су то или јасеновачки „занатлије“ (који су били у издвојеном делу логора, да раде стручне занатске послове за оближњи усташки гарнизон, па зато поштеђени и храњени током четири године!) неки од њих чак учесници признатог „Пробоја“ од априла 1945. године; или заточеници који су имали среће да их преузму од усташа Немци, па су само прошли кроз Јасеновац, на путу за Немачку или замењени, у акцијама „размене“ заробљеника између партизана или „четника“ (тј. четничких одреда ЈВО – Југословенске војске у отаџбини), с једне стране, и усташа, с друге. Намера преживелих заточеника је била да заједнички запишу сећања на Јасеновац и утврђују, колико могу, чињенице о страдању. На тим састанцима је обавезно било присуство УДБ-е (полиције која и данас у СР Југославији слави 13. мај као дан свог оснивања 1943. године). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у јавност само ако то допусти „Управа државне безбедности“ (УДБ). А како Броз никад није помињао нити одобравао да се помиње Јасеновац, то је и „тринаесто-мајска“ Брозова полиција гушила сваки глас о Јасеновцу. Па ипак: о Светом Вукашину је знао и говорио и муслиман Заим Топчић, логораш-занатлија (после рата књижевник и уредник на Радио-Сарајеву). Али је званичан државни (и „државотворни“) став био ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о Старцу Вукашину било је исто што и ћутање о Јасеновцу и још више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинској српској историји! Не говорити о Јасеновцу, јер је „Јасеновац био природна, логична“ – и „праведна“! – „освета за српски терор у монархо-фашистичкој Југославији“: тај став је био владајући, јер су политичку, идеолошку снагу томе ставу – као „схватању историје!“ – давали управо српски комунисти! Комунизам је тражио баш од Срба (од српских комуниста) такву „самокритику“ и такву (сатанску) „историјску свест“.
Жарко Видовић