Епископ Артемије- ДА СЕ РАЗУМЕМО


          Од почетка настанка проблема званог „случај Артемије“, било је доста оних који су Наше ставове у потпуности разумевали и свесрдно подржавали. У новије време код неких од њих дошло је до извесног колебања, збуњености, неодлучности да Нас следе. Како сазнајемо, на овај или онај начин, у последње време њих, као вернике, муче нека питања и недоумице, која за њих представљају „камен спотицања“, те нису у стању да Нас и даље онако отворено подржавају и следе на Нашем литургијском и еклисиолошком путу. У најбољој жељи да тим Нашим пријатељима и доброжелатељима помогнемо да разреше и превазиђу своје недоумице, покушаћемо да у најкраћем објаснимо неке Наше потезе и ставове, који управо и представљају за њих „камен спотицања и стену саблазни“. Уверени да су они, и поред тога, остали Наши пријатељи, истина, моментално у невољи, у дилеми „коме ће се приволети царству“, Ми им се као таквима и обраћамо у намери да им, као пријатељ пријатељу, помогнемо да превазиђу моменталну кризу. Стога, драги пријатељи, како чујемо и сазнајемо, први „камен спотицања“ за Вас јесте ДУБОКИ ПОТОК. Иако само „поток“, он се за вас показао предубок и непремостив. Наш одлазак тамо за вас је био прелазак из статуса „МУЧЕНИКА“ у статус „БУНТОВНИКА“, што за Вас представља проблем, јер не видите оправданост тога чина. За Вас је, можда, било боље да Ми и даље останемо у статусу „мученика“, како бисте Нас Ви, и многи други, могли „сажаљевати“ свесрдно и „бранити“ пожртвовано. Нама, пак, није био циљ, нити би то било на добро Цркве Божије, да глумимо „мученика“, него да за Цркву и верни народ (од Бога Нам поверену паству) нешто конкретно и урадимо. Зато Наш одлазак у Дубоки Поток није био прелаз у статус „бунтовника“, него у статус „исповедника“, онога који отворено, јавно и одлучно исповеда ВЕРУ предату Нам од Светих Апостола, Светих Отаца, Светих Васељенских Сабора, који сачинише и Цркви на сва времена оставише СИМВОЛ ВЕРЕ, у коме, између осталог, исповедамо веру ”У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“. Да се „Дубоки Поток“ догодио тек после саборске одлуке о „рашчињењу“, онда би то заиста био одлазак у „бунтовнике“. Овако, тај Наш потез је еклисиолошки и канонски потпуно оправдан, јер смо Ми, као канонски и легитимни Епископ Eпархије рашко-призренске, поступили сходно 15. правилу Прво-другог цариградског Сабора, у коме Свети Оци налажу Православним Хришћанима да прекину помињање и црквено-литургијско општење са Епископом или Патријархом „због какве јереси, која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх) јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају наложено је не само Нама, као православном Eпископу, него и сваком Православном Хришћанину, да се огради „од општења са таквим Eпископом (или Патријархом) и пре саборског разматрања“. Ми смо потез „Дубоки Поток“, и све касније што је уследило, повукли не да бисмо „расколом разрушили јединство Цркве“ (не дао Бог), већ напротив – похитали смо да би „Цркву сачували од раскола и раздељења“, као што и објашњавају свети Оци у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. Јер по њима, када је јерес у питању (а зар има неко коме још није јасно да је данас јерес екуменизма дубоко ушла на широка врата у Српску Православну Цркву), такав потез ограђивања не значи „да су се такви (који су се оградили) одвојили од Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља“, те „нису направили раскол у Цркви, већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“. Сходно томе, показало се, у кратком времену, да је Наш потез постао велика утеха и велика нада за све Православне вернике. Јер увек су кроз историју Цркве постојали људи који нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Примера има много и они су мање-више познати свима, па и Вама. Ми се и у овом времену трудимо да следимо те светле примере, понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског: „Ја ни у ком случају нисам расколник (а поготову не „секташ“, Еп. А.) нити позивам на раскол, него позивам на очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим неправославним учењима и ставовима, јер се, по речи светог Григорија Богослова, „ћутањем се издаје Бог“. Друго болно питање за Вас, драги пријатељи, јесте Наше (не)помињање Патријарха на Литургији, јер по Вама, то „означава не само непризнавање неканонских одлука Сабора, него непризнавање целине СПЦ , у којој има“, како кажете, „и клира и лаика који нису одступили од Христа“. Пре свега, морамо да кажемо, да непомињање Патријарха јесте само Наша доследност горњем ставу, којег смо, надамо се, у претходној тачки довољно објаснили. Што се тиче, пак, непризнавања „целине СПЦ“, што Нам неко пребацује, то нигде и никада до сада нисмо ни рекли ни написали. Такав закључак се из Наших досадашњих ставова не може извући, а да не постане једна од многих клевета изфабрикованих на Наш рачун. Питање благодати у СПЦ још нико није поставио као нешто о чему се треба изјашњавати. За сада су у питању само индивидуалне изјаве, поступци, исповедање праве вере или јереси. Ствари ће се искристалисати у своје време. У том смислу, нико не доводи у питање православност Наших „сабораца“, који се сви труде на истом послу, „сваки према својим моћима“, као што каже Свето Јеванђеље. Зато сматрамо да се треба уздржавати од тешких речи и квалификација било кога из наших редова за „издају“, „кукавичлук“ и слично, јер то може само нанети штету праведној борби за одбрану Вере Православне у коју смо сви укључени. Оно што бисмо овде још додали јесте да је дошло време да се „одваја кукољ од пшенице“. Ми нигде нисмо негирали валидност Тајни у СПЦ. Али појединци, очигледно, више нису у Цркви Символа Вере. Треба ли Вас подсећати на говоре и изјаве Патријарха Иринеја у Бечу у септембру месецу, на екуменске сусрете и заједничке молитве неких наших Aрхијереја, на недавни случај ХАНУКЕ у београдској синагоги, и… да не идемо даље. Формулације се тек кристалишу. У овом периоду сигурно није сваки израз (и са Наше стране) догма сам по себи. Питање општења са још некима од браће Eпископа и осталих клирика је само питање времена. Ако не пре, то ће сигурно бити решено 2013. године. Јер и сва деца не проходају и не проговоре у истом месецу. Нека раније, нека касније. Свако у своје време. Тако и у овом нашем питању. Кад ко схвати Истину, онда треба да је и прихвати, и почиње да је исповеда речима и животом. Разумљиво. До тада Ми јесмо и остајемо само – Епархија рашко-призренска у егзилу. Екуменизам је свејерес од самог зачетка свога. Никако не тек од случаја „Теодосијевог постављења“, чак не ни од такве формулације од стране Преподобног Авве Јустина. Против те свејереси смо се борили годинама и деценијама изнутра из Цркве. Тако је бивало и са многим другим јересима кроз дугу историју Цркве. Све су оне у почетку, неко време, живеле у самој Цркви. А кад је долазила „пуноћа времена“, кaда је време „сазрелило“, оне су од стране Цркве одсецане и анатемисане. Тако ће бити и са свејересју Екуменизма. Та јерес у нашој Цркви, као и све неканонске одлуке Синода и Сабора СПЦ током целе 2010. године, закључно са постављањем Eпископа Теодосија на трон Епархије рашко-призренске, при Нама живом и здравом канонском Eпископу, био је преломни тренутак када је требало повући одлучујући потез. Они су тим задњим чином пресекли, уствари, пупчану врпцу општења. Сваки вид даљег општења био би озакоњење како саме јереси, тако и свих безаконих и неканонских одлука, па и – рашчињења. Надамо се, драги пријатељи, да ће ово неколико речи допринети да боље схватите Нашу борбу, те да нестане збуњености код Вас, „и неких других“, јер, како се чује, Ви „не знате куда Ми намеравамо ићи даље“. Ако Вам нешто значи, ево Вам Нашег одговора: Ми, заиста, не намеравамо ићи било где, него остати где смо и до сада били – у јединству са Црквом Символа Вере, са Светим Апостолима, са Светим Оцима, са Светим Васељенским Саборима, са нашим Светим Савом, Светим Владиком Николајем, Светим Аввом Јустином Ћелиjским, и осталим Светитељима који животом својим Богу угодише и нама светао пример оставише. Верујемо да се по том питању и Ви, који сте моментално збуњени, у потпуности са Нама слажете, и да нико од нас не намерава да трасира неки нови пут или оснива неку нову своју „цркву“. Јер само тако у заједници међусобно и „са свима Светима“, имамо наду да достигнемо циљ који је Господ поставио пред нас – Живот вечни. На крају, идући у сусрет Витлејемском Богомладенцу, честитамо Вам, драги пријатељи, срећне и Богом благословене Божићне и новогодишње празнике уз сверадосни поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

СРЕЋНА НОВА 2011. ГОДИНА!

Ваш у Христу Богу

+АРТЕМИЈЕ

Епископ рашко-призренски

У ЕГЗИЛУ

http://www.pastirdobri.com/2003-01-06-21-13-53/2003-01-06-21-38-00/676-28102010.html#comments